Naslovna // Društvo // Osobe sa invaliditetom traže veću podršku za samostalni život

Osobe sa invaliditetom traže veću podršku za samostalni život

 

U Jagodini obeležen 5. maj Dan samostalnog života osoba sa invaliditetom

Proglašavajući5.maj za Dan samostalnog života osoba sa invaliditetom, Evropska mreža sa samostalni život želi da skrene pažnju na potrebu dosledne primene člana 19. Međunarodne konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom, vezanog za njihov život i uključivanje u lokalnu zajednicu.

                Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom (u daljen tekstu OSI) Srbije je jedan od osnivača Evropske mreže, a Srbija, iako nije članica Evropske Unije, obeležava ravnopravno sa drugim zemljama ovaj dan, jer je kao zemlja mnogo učinila na unapređenju prava u ovoj oblasti, posebno zbog činjenice da je 2009. godine ratifikovala konvenciju.

                Evropski dan samostalnog života obeležen je u svim gradovima gde postoje centri za samostalni život OSI: Somboru, Beogradu, Smederevu, Boru, Čačku, Kragujevcu, Nišu, Leskovcu i Jagodini. U ovih devet gradova više od 100 osoba sa invaliditetom koristi uslugu personalne asistencije, koja im pomaže da održe i unaprede kvalitet života.

U Jagodini trenutno postoji pet personalnih asistenata, na osnovu sprovedenog projekta koji je odobrilo Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, a kako kaže Dimitrije Gligorijević predsednik Centra za samostalni život OSI grada, najoptimalnija brojka bi bila 15.

-Peti maj je pre tri godine proglašen Evropskim danom samostalnog života osoba sa invaliditetom. Naša organizacija, kao članica Evropske mreže, želi da skrene pažnju na osobe sa invaliditetom. Jedan od preduslova da bi mi živeli samostalo je pre svega personalna asistencija. Na žalost, iako se ovaj servis projektno organizuje, u većini gradova u Srbiji nije omogućena ta najadekvatnija služba podrške gde bi osobe sa invaliditetom mogle da žive samostalnoi punim životom. Mi želimo takođe da ukažemo da je potrebo napraviti pristupačno životno okruženje svuda u Srbiji,  uskladiti Zakone koji će da se poštujuobjašnjava Dimitrije.

Zakonom o socijalnoj zaštiti sva nadležnost oko službi podrške OSI je prebačena na lokalni nivo. I pored nekih obećanja, lokalne samouprave mnogih gradova još uvek nemaju sluha za problene osoba sa invaliditetom. Po pravilu je trebalo, u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti, već ove godine da raspišu tender za pružaoce usluga, ali to nije urađeno, pa je ovaj dan razlog zašto smo se okupili ovde na Skveru u Jagodini da zajedno sa našim članovima, asistentima, roditeljima, studentima Pedagoškog fakulteta, koji nas podržavaju, sa svim građanima dobre volje, pomognemo da se osobama sa inavliditetom omogući normalan život. Lokalna zajednica Jagodine, moram da priznam, je nama uvek izlazila u susret, mi u našem Centru nemamo toliko problema, pa se nadam da ćemo i ove godine naići na njihovo odobravanje kada je broj personalnih asistenata u pitanju, jer to je pitanje od životnog značaja za one koji zavise od pomoći drugih, dodaje Gligorijević.

 

ŽELIMO DA ŽIVIMO SA VAMA, A NE PORED VAS

 

Neven Manojlović je potpredsednik Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom u Jagodini. On ima personalnog asistenta. Kaže da bez njega ne bi mogao da živi.

-Meni asistent pruža sve one usluge koje sam ne mogu da obavim. Njegova uloga je da osobu sa invaliditetom osnaži da može samostalno da živi i uzme svoj život u svoje ruke, objašnjava on.

                Stanka Todorović je deset godina imala personalnog asistenta. Zbog finansijske situacije ali i malog broja osoba koje im pomažu, ona se odrekla svog asistenta u korist težih pacijenata.

                -Smatrala sam da postoje teži slučajevi i socijalno ugroženi članovi kojima je presonalni asistent potrebniji, pa sam se odrekla svog.  Moram da priznam da mi je sada jako teško, jer sam opteretila porodicu i decu. Bez njihove pomoći ne bih mogla da izađem napolje,odem do lekra,  niti dođem na ovaj skup. Sve to je nekada radio personalni asistent, tako da sam bila bezbrižna, kaže ona.

                –Milka Ilić je pre  36 godina, je usled povreda zadobijenih  u saobraćajnoj nesreći, ostala paralizovana. Tada je izgubila supruga i živi sama.

                –Želim da živim kao i svi drugi, sa vama, a ne pored vas. Zahvaljujući povremenoj pomoći personalnih asistenata, mogu da obezbedim sebi najosnovnije stvari. Kad ih nemam, potpuno sam odsečena od sveta i zavisim od dobre volje mojih dragih komšija. Jedan mi kupi hleb, drugi namirnice, treći me vodi kod lekara. To strašno opterećuje.

 

POSLE 25 GODINA IMA SVOJ ŽIVOT

 

Suzana Petrović je majka Alekse Petrovića, koji ima cerebralnu paralizu izazvanu traumom na porođaju pre 25 godina.Ona kaže da bi, iz perspektive jednog roditelja, koji ima dete sa invaliditetom, svaki dan trebao da bude dan borbe za samostalnost OSI.

Roditelj deteta koje nije sposobno za samostalni životje vrlo ograničen. Mi smo živeli potpuno drugačije dok kod nas nije došao personanli asistent. Njegovim dolaskom moj život se promenio. Stvorila se fizička razdvojenosto između mene i sina i ponovo sam počela da živim nekim odvojenim životom, kakav je bio pre 25 godina. Ja dobijam mogućnost da radim i bavim se aktivnostima koje nisu vezane samo za Aleksu, kakav je slučaj bio dok smo bili sami. S druge strane, on može da živi neki svoj život nezavisno od mene. Dok u naš dom nije došao personalni asistent ja sam prema Aleksi imala dvadesetčetvoročasovne  obaveze. On je završio redovno osnovnu i srednju školu. Za mene je to značilo 12 godina vožnje, čekanja u školi i pomaganja oko osnovnih potreba i vraćnja kući. Aleksa je zatim upisao IT fakultet. Kada je bio druga godina, dobili smo kategoriju personalnog asistenta i ja sam od tada rasterećena. Znate, moj sin je sasvim običan i normalan mladić, samo je ograničen u nekim sferama, za koje mu je potrebna pomoć personalnog asistenta. Oni sada odlaze na piće,u bioskop, druže se, šetaju po gradu. Jednostavno neke stvari koje ja nisam stizala da mu omogućim sada su mu dostupne. Ovo je maksimalna socijalizacija. Mi smo kao roditelji postigli da on ne bude izolovan od drugova u školi, ali ovo je životna socijalizacija koju može da ostvari samo uz pomoć personalnog asistenta. Aleksa je sada presrećan, a ja napokon mogu polako da se vratim nekom životu kakav vode drugi roditelji koji nemaj ovakve probleme,  kaže Suzana, nadajući se da će Aleksa, kome je osato samo diplomski ispit na Fakultetu kompjuterskih nauka, naći posao u struci i biti koristan član ovog društva.

INVALIDITET MOŽE DA BUDE INVESTICIJA

 

-U Jagodini trenutno imamopet personalnih asistenata, na osnovu projekta Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike RS. Očekujeno rešavanje projekta preko lokalne samouprave, koja je uvek imala sluha za naše probleme, i da dobijemo bar još četiri asistenta. Optimalan broj bi bio 15. Ljudi mešaju geronto domaćice i personalne asistente. Geronto programom mi dobijamo pomoć u kući, ali postoje oni koji žele da rade, da privređuju, putuju, edukuju, bave se sportom. Invaliditet može da bude investicija a ne gubitak za jednu zajednicu, ako mu se priđe na pravi način, objašnjava Dimitrije Gligorijević, predsednik Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom, dodajući da u Jagodini ima oko 6000 osoba sa nekom vrstom invaliditeta, dok sam Centar, koji postoji 15 godina, okuplja oko 50 članova.

T.Mitrović

 

 

 

Copyright © 2012-2013 Novi Put. .