Naslovna // Intervju // Miroslav Dimitrijevic, knjizevnik: Kruna spisateljskog rada

Miroslav Dimitrijevic, knjizevnik: Kruna spisateljskog rada

Krajem prošle godine poznati paraćinski književnik primio visoko priznanje Internacionalne Akademije „Ivo Andrić” za životno delo, a gotovo u isto vreme iz štampe su mu se pojavile dve izuzetne knjige – pesnička zbirka „Zlatno doba” i istoriografska studija ,,Morava i Moravci – planetarni fenomen”

Šta za Vas znači ovo izuzetno ugledno književno priznanje?
– Sa nimbusom jedinog nobelovca, Ivo Andrić je bio i još dugo će ostati jedini srpski, a svetski književni „svetac”, pa zbog toga nagrada koja nosi njegovo ime čini čast svakom književniku, pa naravno i meni. To internacionalno priznanje za životno delo Akademije „Ivo Andrić” iz Beograda, krajem prošle godine, došlo je kao neka vrsta krune mog dosadašnjeg višedecenijskog spisateljskog i istraživačkog rada. Svaka vrlina, a mislim da je književnost visoka vrlina, ne traži više od javnog priznanja i pohvale, pre svega stručne javnosti. U svakom slučaju, zahvalan sam Internacionalnoj Akademiji „Ivo Andrić”, kao i uvaženim članovima žirija.

Kakav je danas položaj pisca u takozvanoj unutrašnjosti ili ti provinciji?
– Sa aspekta ličnog ega, zadovoljan sam ovom nagradom i vrlo počastvovan, dok s druge strane, sa gledišta kolektivnog spisateljskog ega, ostajem pomalo žalostan. Zašto? Prošle, 2013. godine to priznanje poneo sam samo ja, jedini iz tzv. unutrašnjosti Srbije, dakle iz – provincije. Što nije pravedno. Odmah da se razumemo, ne radi se samo o ovoj nagradi, već je slična i možda još drastičnija situacija kod drugih priznanja. Znam da u provincijskoj Srbiji danas žive velikani srpske književnosti, ne samo ravni, već i mnogo bolji od tzv. beogradskih pisaca, ali, nažalost, nepoznati široj javnosti. Srbija je imala i ima genijalne stvaraoce, koji čekaju revalorizaciju, pravedan književni sud. Nama piscima iz provincije priznanja uglavnom stižu posthumno. I to od najrealnijih sudija – od čitalaca, što istorija književnosti nedvosmisleno pokazuje.
Dakle, mi smo „pisci sa lošom adresom”, kako reče Miloš Crnjanski, jer smo provincijalci, a Beograd je pogorđeni centar, glavna surova arena, nadobudna kulturna prestonica… Tu je „sve i svja”. Što, naravno, nije istina. Srpski Balzak – Dobrilo Nenadić je svojevremeno lepo zaključio: „Moram da budem tri puta bolji od njih, da bih im bio tek ravan”. A zašto je to tako, neka odgovor sačeka neku drugu priliku, odnosno intervju. A da „sve što je veliko dolazi iz provincije, pa čak i Sena”, kako je govorio Žak Prever, može da ilustruje i primer naših pomoravskih pisaca, koji su decenijama bili u vrhu mlade jugoslovenske, a danas zrele srpske književnosti (DŽaković, Žikić, Đorđević, Dimitrijević), koji su samo svojim i isključivo spisateljaskim kvalitetima donosili brojne nagrade pomoravskoj i srpskoj kulturi. Pa ipak, i njih su nepravedno zaobilazile mnoge zvučne prestoničke nagrade, jer se oko njih besomučno trve i bore minorniji i lošiji, ali „bolje povezani pisci”. Što se mene tiče, ja sam zahvalan Gospodu što živim baš tamo gde živim, što sam kao endemska biljka koja u drugom arealu ne bi ovaj rod rodila.

O PISCU
Miroslav Dimitrijević (1950. Raševica) je književnik, publicista, novinar, esejist, istoriograf, književni kritičar, antologičar i sakupljač narodnih umotvorina. Objavio je oko 70 dela: pesama, priča, romana, monodrama, satire, monografija, antropogeografskih i istorijskih studija, eseja, beseda, abtologija, narodnih umotvorina i pesama za decu kod najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih izdavača – od beogradskih ,,Prosvete”, ,,Narodne knjige” i edicije ,,Hronika sela” SANU i drugih do kruševačke ,,Bagdale”, kragujevačke ,,Svetlosti” i KZ UKS-a za Pomoravski okrug sa sedištem u Jagodini. Bio je urednik tri izdavačke kuće, a prevođen je na 12 svetskih jezika. Zastupljen je u više desetina antologija, zbornika i panorama poezije i proze u zemlji i inostranstvu. O njegovom stvaralaštvu pisali su najeminentniji srpski i jugoslovenski književnici i kritičari (Milisav Savić, Branislav Petrović, Srba Ignjatović, Milovan Vitezović, Dragomir Brajković, Radomir Andrić, Gojko Đogo, Predrag Marković, Alek Marjano, Duško Trifunović, Saša Hadži Tančić itd. Dobitnik je i velikog broja nagrada i priznanja (Visoko priznanje Internacionalne Akademije ,,Ivo Andrić” za životno delo, Povelja KZ UKS-a za Pomoravski okrug za životno delo, Plaketa zahvalnosti UKS-a, nagrade ,,Ravaničanin”, ,,Pesnička hrisovulja”, ,,Pomoravski Orfej”, ,,Živojin Pavlović”, ,,Satirično pero”, ,,Naš Glas” Smederevske pesničke jeseni, Oktobarska nagrada Paraćina i mnoge druge.

Takođe, prošle jeseni objavili ste dve raznorodne, ali veoma zapažene knjige. Na kakav su prijem naišle u javnosti?
– Po mišljenju recenzenata, književne kritike i čitalaca, najnovija zbirka pesama „Zlatno doba” je moja najbolja pesnička knjiga. Prvi tiraž „Zlatnog doba” je skoro rasprodat. To je i za mene, kao autora i akvizitera sopstvenih dela, iznenađenje, s obzirom da su danas najtiražnije knjige TV najavljivačica, estradnih „Zvezda”, vrhunskih sportista, domaćica… Ima se utisak da svi pišu (i neka ih), ali je vrlo mali broj onih koji pišu književnost. To me u celom galimatijasu teši i raduje. Prema Gausovoj krivoj, na osam miliona Srba, pravih, talentovanih književnika je samo – 0,08 procenata.
Tek minule, 2013. godine, objavio sam i antropogeografsku knjigu „Morava i Moravci – planetarni fenomen” u izdanju IK „Pešić i sinovi” iz Beograda. To je jedina knjiga, ne samo u srpskoj, već i u evropskoj istoriografiji, samim tim i u svetu, koja je na jednom mestu donela sve najrelevantnije podatke o Moravi, kao hidronimu, etnonimu, oronimu, toponimu, kao i o moravskim carstvima, kraljevstvima, kneževinama, banovini, okrugu… I što je najvažnije prvi put su na jednom mestu sakupljeni svi dostupni podaci o – narodu Morava, koji je oduvek živeo kraj svoje istoimene reke ma gde bio, na prostoru od Indije do Irske, i od Tibeta do Atlantika. Narod Morave je matica srpstva i čini skoro 70 odsto današnjeg stanovništva Srbije, ali ga, nažalost, vrlo perfidno i permanentno zaobilaze u istoriji, jeziku, književnosti, mitologiji… A izreka kaže: „Bez Moravca nema pravca”. Morava je planetarni fenomen, kao i njeni Moravci, koji su stvarali savremenu civilizaciju počev od Lepenskog vira i najrazvijenije vinčanske kulture u Starom svetu – pa sve do danas, uticali i menjali tokove evropske i svetske istorije. Zato je Vesna Pešić, urednica pomenute izdavačke kuće na promociji ove knjige u Beogradu rekla: „Miroslav je prvi autor u našoj istoriografiji koji se setio da popiše i složi sve činjenice o Moravi i Srbima Moravcima i zato sam odmah prihvatila da štampam ovo jedinstveno delo, čim sam ga prelistala. Smatram da ovo delo treba da ima svaki Srbin u matici i rasejanju”.

Vi ste i jedan od osnivača i rukovodilaca Srpske duhovne akademije koja uspeva da izazove sve veći ugled , pa i interesovanje i u široj javnosti. Kako uspevate u tome ?
– Od devedesetih godina prošlog veka širom Srbije počinje da „cveta” takozvana parohijska subliteratura, lokalna kvazi književnost. Svaki grad, varošica, oveće selo, formiraju svoje književne klubove, organizuju pesničke susrete, na kojima se međusobno i nesebično dele nagrade, po sistemu „ja tebi ti meni”, i tako sve u krug. U svakoj „pesničkoj parohiji” zna se ko je prvosveštenik, ko đakon, đakonisa, saslužitelji i klisari. Ima tu strogog reda i „zakona”, ima svega i svačega, ali nema onog najvažnijeg – nema kvaliteta, u ovom slučaju – nema književnosti.
Zato sam, sa grupom istomišljenika (Srba Ignjatović, Radomir Andrić, Predrag Bogdanović Ci, Mićo Cvijetić, Bajo DŽaković, Zoran Trifunović…) 2003. godine došao na ideju da ovde, u srcu Srbije, organizujemo jednom godišnje Srpsku duhovnu akademiju i da na njoj dodeljujemo nagrade i priznanja, sa nacionalnim predznakom, stvarno najboljima i najzaslužnijima za razvoj srpske književnosti, kulture i duhovnosti. A nagrade su „Ravaničanin” i „Pesnička hrisovulja”. Vodimo računa da ne budu zapostavljeni ni oni najznačajniji pisci i stvaraoci „sa lošom adresom”, a koji uprkos tome daju nemerljiv doprinos srpskoj kulturi i baštini. Dakle, Srpska duhovna akademija deluje u okviru Udruženja književnika Srbije. Ovom prilikom zahvaljujemo se Gradskoj biblioteci u Paraćinu, i njenoj direktorki Leposavi Ivanković, na izvanrednoj organizaciji i gostoljublju na književnoj večeri Srpske duhovne akademije 21. decembra 2013.

Uvek ste puni novih ideja. Kakvi su Vam dalji planovi?
– Spremio sam novi roman, novu pesničku knjigu „Srećan kraj”, zbirku kratkih priča, i dve studije iz mitologije, lingvistike i istorije našeg kraja, a koje govore o tajnama i misterijama koje se i danas skrivaju od javnosti. A biće i drugih književnih iznenađenja, ako Bog da. Živi bili, pa čitali, i još mnogo novih knjiga napisali – ističe na kraju razgovora za ,,Novi put” ugledni paraćinski i srpski književnik Miroslav Dimitrijević.

Razgovarao: Bajo Džaković

Copyright © 2012-2013 Novi Put. .