Naslovna // Kolumne // Besramno prokletstvo bogatstva

Besramno prokletstvo bogatstva

 

 

 

 

Piše: Relja Milanović

 

„Nije sramota biti bogat“ – sad je već antologijska rečenica glavnog beogradskog administratora Dragana Đilasa, izrečena na jednom od skupova Srpske asocijacije menadžera, koji je pojašnjavajući to svoje glasno razmišljanje dodao – „Ali svakako treba da je sramota biti mnogo, mnogo bogat, čak i više nego na Zapadu, a da se radnicima pritom daje plata od 150 do 200 evra“.

E sad, nisam baš siguran što mi se javila ova retorička aplikacija narečenog gospodina, i to baš uz mnogobrojne aktuelne napise koji prate sva dešavanja vezana za lik i delo Miroslava Miškovića, najbogatijeg Srbina, a neki kažu i najmoćnijeg – što nije daleko od istine, jer novac omogućuje moć i vlast. Nad čime svim, zavisi od privatnog interesovanja samog titulara, a kad je Miško u pitanju, očigledno da je imao vrlo široku lepezu interesovanja, koju je jedan psihoanalitičar dijagnostikovao i kao „patološku gramzivost“ za što većim sticanjem bogatstva i vlasti nad ljudima.

Ako ostavimo nepokretnosti po strani, ostaju ljudi. Ljudi kao pojedinci, ljudi kao stranke, ljudi kao političari, ljudi kao država, a svi su oni kroz finansijsku dioptriju našeg „Građanina Kejna“ posmatrani kao roba koja se kupuje, prodaje, ili čuva, za bolja političko-merkantilna vremena, u magacinu njegove hladnjače. Za svaki slučaj da se ne pokvari, uz nametnuti utisak da je već samim pristankom na kupoprodajne odnose u sebi, ta brendirana, ili nebrendirana „roba“, već nosila genetski virus kvarnosti, odnosno „robe sa felerom“, a ujedno bila mu i svojevrsno osiguranje u sticanju daljeg bogatstva, a „patološka gramzivost“ je sve više uzimala maha pa je pacijent morao pod hitno da bude prebačen u „karantin“. S medicinske tačke gledišta prvenstveno za njegovo dobro, a i da bi se izbegla pandemija, mada policijski laboranti upozoravaju da se još dosta „zaraženih“ slobodno kreće Srbijom pokušavajući da se samoizleče javnim nepriznavanjem bolesti i kontaktima sa, za svaki slučaj, izolovanim građaninom.

Koje li hude sudbinske slučajnosti – 12. dana u 12. mesecu, ..12. godine. Nju ni najbogatiji Srbin, jedini milijarder balkanskog dela Evrope koji se našao na Forbsovoj listi najbogatijih ljudi na svetu, ni u snu nije mogao da predvidi. Ako je uopšte imao i vremena za san. A da je imao, možda bi mu se tada u snoviđenjima javio Ciceron blagougodnim upozorenjem – „Bogat je onaj ko toliko ima da više ne želi“. Na starorimskog mislioca nadovezao bi se francuski enciklopedista Didro svojom opaskom – „Raskoš bogatih udvostručuje bedu siromašnih“. Napoleon bi ga, roditeljskim savetom, upućenim građaninu Miškoviću, dopunio – „Najsigurniji način da ostanete siromašnim jeste da ostanete pošten čovek“. Zaključujući ovu kratku panel diskusiju Ivo Andrić bi, mudrošću stare sove, u zapisnik kao naravoučenije uneo – „Često u životu uspeh je ono što ti lomi vrat“.

Eee, da je srpski „Baja Patak“ imao vremena da ponekad malo odspava možda bi mu se ovi diskutanti baš stvarno u snu, krajem osamdesetih prošlog veka javili, a on ih na svoju i našu sreću saslušao i nešto naučio. A imao je tad, u odnosu na sadašnji, udoban i topao krevet u beogradskom hotelu „Slavija“ u koji ga je Slobodan Milošević ušuškao, dovodeći ga sa funkcije direktora hemijske industrije „Župa“ iz Kruševca, a sa zadatkom da tadašnjim članovima vlade pomogne u sproveđenju tranzicije. I prilježni građanin Miško, čovek od poverenja, sprovede tranziciju. Doduše, u svoju korist. A u čiju još – čuće se. Valjda. Jer tranzicija, kao i revolucija, i dalje teče, a ja, kao i vi u njoj, posramljeni što nismo, bar malo i skromno, bogati.
Sram nas bre bilo!

P.S.
Kada se 1806. upokojio štovani predsednik engleske vlade Vilijem Pit–Mlađi, otvorila se parlamentarna diskusija šta mu uklesati u nadgrobni spomenik. Između više predloga, ipak je usvojen epitaf – „Umro je siromašan“.
To se u tadašnjim viktorijanskim vremenima smatralo najvećim komplimentom koji se nekom političaru mogao dati.
E sad, što mi ta provokantna epizoda uđe u tastaturu, baš ne umem dobro da objasnim, al’ u svakom slučaju nije loše za potsetiti se. Ne škodi. Zar ne?

Copyright © 2012-2013 Novi Put. .