Novi Put » Pokisla priča: “Život u ružičastom”

Naslovna // Kolumne, Tu oko nas // Pokisla priča: “Život u ružičastom”

Pokisla priča: “Život u ružičastom”

fotografijaPiše: Relja Milanović

Što bi neki rekli – tog dana kiša je padala dva dana, a nama se činilo da je počela još juče. I tog dvostrukog dana u našem leglu služio nas je konobar Vinobran. Tako smo ga nazvali pošto mu je doktor zabranio da pije vino, valjda zbog kiseline u stomaku na koju se uvek žalio, pa je prešo na „stomakliju“. Uz prvu turu prisloni nam tiho i vest da je jutros na pijaci čuo da je umrla gospođa Ružica. Tad sam tek shvatio zbog čega je oko prvog dugmeta na svojoj konobarskoj bluzi zavezao parče svoje crne pertle, a njeno mesto je prazno.

Vinobran je gospođu Ružicu u našem leglu zatekao svog prvog radnog dana, kao starosedeoca uz mali okrugli, a najbliži sto između kafanskog šanka i izloga kroz koji ćutke gleda jutarnje prolaznike koji namršteno odlaze na posao. Za svoj astal nikog nije primala. Leti je ritualno dolazila neposredno po otvaranju, a zimi sat kasnije – tek kad Vinobran i promaja, na brzaka, isteraju od sinoć zaboravljeni smrad opušaka iz neispražnjenih piksli, vonj užeglih parfema pokislih kurvi, alkohola i uspomena na neka bolja vremena, koja su se podgrevala u velikom plavom loncu, sa belim tufnama, zajedno sa pihtijastom masom preostalom od teleće glave u škembetu.

U tim svojim jutarnjim hodočašćima gospođa Ružica je periferni dan sopstvenog života započinjala duplom gorkom kafom i malom domaćom rakijom i to iz čašice koju je sama donela i iz koje, sem nje, niko nije smeo da pije. I rakija je bila njena. Nju je peko neki njen dalji rođak iz okoline Valjeva čiji se sin u našem gradu, na nekom privatnom fakultetu, školovao za menadžera. Tako je bar jednog jutra, sličnog današnjem, ispričala Vinobranu, a on posle u poverenju nama.

Kad god je taj dolazio da poseti sina, on i gospođi Ružici donese par većih kriški starog ovčijeg sira, a u plastičnoj flaši, od litar i po, zavičajnu „valjevku“. Naš Vinobran je tu njenu flašu držao duboko skrivenu u tmini ispod šanka, jer kako nam je jednom objasnio – gospođa Ružica ne sme da je drži kod kuće. Plašila se da ostane sama sa njom. Taj osećaj mi je bio dobro poznat.

A gospođa Ružica je i u tim svojim poznim i sirotinjskim godinama zadržala neku diskretnu gordost i otmenost. Nikad se nije šminkala. U retkim ispovednim trenutcima, a kad su bili sami, Vinobranu se poverila da je bila učiteljica udata za konduktera koji je jedne zimske noći, na pruzi za Sarajevo, pijan ispao iz voza. Decu nisu imali. Penzionisana, nastavila je samotni život sa golubovima u nekom prokišnjenom potkrovlju na periferiji, sa samo meni naslućujućom romantičnom adresom – „Preko puta starog kestena u čijoj se umornoj krošnji danju gnezde vrane, a noću zvezde“.

Posle te svoje duple kafe i male zavičajne „valjevke“, gospođa Ružica bi, vadeći je iz tabakere svog pokojnog muža, ispušila još jednu jeftinu cigaretu, kroz čiji je težak dim posmatrala jutarnje prolaznike koji namršteni idu na posao, posle čega je bez pozdrava odlazila iz našeg legla i to uvek na suprotnu stranu u odnosu na onu iz koje je jutrila. Više puta smo se znatiželjno pitali – gde to odlazi, al na odgovoru nismo insistirali.

Tek smo danas, uz prvo piće, od Vinobrana saznali gde je to gospođa Ružica otišla i da se više nikad neće vratiti – ni za svoj mali okrugli sto, između šanka i kafanskog izloga – ni na romantičnu adresu svog prokišnjenog golubarnika, preko puta starog kestena.

I taman, novom turom htedosmo da prekinemo nametnuto nam bezrazgovorje, kad Vinobran donese onu plastičnu flašu sa valjevkom – „Valja se, za pokoj duše“. Rakiju je nasuo i u njenu malu čašu, prekrstio se, i drhtavo je spustio na usamljeni sto do šanka za kojim je godinama sama sedela.

I kad je zavičajni sadržaj one rođačke plastikanerse flaše pred nama počeo da se pretače u prošlost, do mene iz omamljene mi podsvesti nekako dopre ona najpoznatija šansona blagopočivše Edit Pjaf „La Vie en roze“, čijim naslovom zakitih naslov ove priče.

A kiša – kiša je tog kasnog popodnevnog dana počela da pada i treći dan.

Copyright © 2012-2013 Novi Put. .