Tihomir je od Kulturno-istorijskog centra „Srpska kruna”, čije je sedište u Kragujevcu, dobio repliku majstorskog pisma za svoju humanost
Tihomir Tika Stanojević iz Donjeg Vidova, koji je svoj radni vek proveo u Švajcarskoj, nije zaboravljao svoje zemljake, kojima je pomoć bila potrebna. Pomagao je i one koje ne poznaje. Za zajam za preporod Srbije devedesetih godina prošlog veka dao je 200.000 švajcarskih franaka, što je danas oko 160.000 evra. Za obnovu i izgradnju Srbije poklonio je 2.000 švajcarskih franaka. Decu rudara čiji su očevi poginuli u Aleksinačkim rudnicima pomogao je sa 15.000 švajcarskih franaka. Kada je njegovom komšiji izgoreo ceo senjak sa 200 bala sena, da stoka ne bi pomrla od gladi, Tika je odmah priskočio u pomoć. Sponzor Fudbalskog kluba „Sloga“ bio je dvanaest i po godina. Za uloženi novac, kako sam kaže, mogao je da sagradi tri kuće. Spomenik palim borcima u njegovom rodnom selu napravljen je uz njegovo ktitorstvo.
– To je samo deo humanosti koje je Tika pokazao. On je celog života bio human i pomogao je bezbroj porodica. Zbog toga smo odlučili da mu dodelimo kraljevsko priznanje-repliku majstorskog pisma. Naš centar godišnje dodeli dva-tri ovakva priznanja, a ovo je prvo koje smo dodelili u ovoj godini – kaže Mirjana Radojković, generalna sekretarka Kulturno-istorijskog centra „Srpska kruna”, čije je sedište u Kragujevcu.
Tika je retko govorio o svojim dobročinstvima, pa je bio iznenađen kada je primio ovo priznanje. Naročito što je u svojoj zemlji doživljavao samo loše stvari. Dok je radio u Švajcarskoj, štedeo je svaki šiling. Kada se posle pnzionisanja vratio u zavičaj, ulagao je, kako kaže, u državu bez budućnosti, bez sigurnog plasmana i poštenih partnera.
– Ali, ponosan sam što pomogao decu stotinak poginulih rudara, mada, bar kako sam čuo, taj novac nije otišao u prave ruke. Kada su oni ostali bez očeva setio sam se da je i moj otac Budimir stradao od neeksplodirane mine 1945. godine kod Banje Koviljače. Moj brat Svetomir i ja bili smo siročići. Naša majka Vukosava morala je da nadniči kod bogataša Žike Raškova. Kopala je po čitav dan za dva’es banki, odnosno za dva kilograma brašna – priča Tika sa suzama u očima i dodaje da ovo priznanje velika je čast ne samo za njega, već i za celu paraćinsku opštinu.
Inače, Kulturno-istorijski centar „Srpska kruna”, koga je pre dvanaest godina osnovao prestolonaslednik Aleksandar, ima pravo da dodeljuje replike svih kraljevskih priznanja, poput Đurđevdanskog venca, priznanja za građanske zasluge, „Trojeručice”, kao i priznanja „Slovoljubve” i Svetog Save.
– Majstrosko pismo je kraljevsko priznanje koje je 1907. godine ustanovio kralj Petar Prvi Karađorđević, jer nije želeo da Srbija bude samo seljačka zemlja, već da ima dobre umetnike i unapređene esnafe. Helardički, njegovu osnovu čini zlatan krst. U njemu je devojka, koja predstavlja stvaralaštvo, koje je krunisano. Ona nosi dva znamenja, maslinovu grančicu koja predstavlja pravdu, i lovorov venac, koji označava mir. Iako je luksuzno obučena, devojka je bosa, jer je prema Jevanđelju i Mojsije na Sinaj otišao bez sandala da bi bos hodao po svetoj zemlji. Pošto je Srbija takođe sveta zemlja, devojka na ovom priznanju je bosa – objašnjava Mirjana.
Ona dodaje da je to bilo prvo srpsko majstorsko pismo i da ga je kralje Petar štampao u Londonu, jer u Srbiji nije bilo štamparija koje bi štampale u koloru.
NANOGICA OGRANIČAVALA KRETANJE
Iako bazeni „Prestiž” u Paraćinu, čiji je Tika vlasnik, imaju nekoliko hiljada kvadrata, njemu je tri meseca kretanje bilo ograničeno na prečnik od dvadesetak metara. Naime, po sudskoj odluci, morao je da nosi nanogicu od 22. juna do 22. septembra.
– Jedna porodica je nešto proslavljavala u mom lokalu. Pošto su mi ostali dužni, otišao sam kod njihove kuće da se dogovorimo da plaćaju makar po 10-20 evra. Popio sam kafu i otišo kući. Posle izvesnog vremena ta porodica me je tužila kako im pretim. Ja, koji imam 71 godinu i pedesetak kilograma pretim u kući punoj ljudi! Ali, sudija me je proglasio krivim – ogorčen je Tika.
Tekst i foto Z. Gligorijević
