Piše: Petar Cvetković Krstev
Lykke Li
Bilo je to 2008, sredinom mog četvorogodišnjeg mandata glodura Studentskog internog radija. Ni tog jutra nisam izostao sa, u tom trenutku, 136 km dalekog posla, i istog prepodneva napisao sam svoj prvi koncertni tekst (da znate koga da krivite). I to u društvu, a sad imam svu tremu pisanja jer početnu nisam imao. Kad bih ostajao nasamo obilazio sam mnoge muzičke blogove (sad imam kabl i kod kuće, ali odlazim svega na jedan ponedeljkom, dva četvrtkom, a Synthema više ne objavljuje dl-linkove), a na jednom od njih naišao sam na Youth Novels i setio se vinskog pitanja te počeo da čitam (opširna recenzija prethodila je dl-linku). S obzirom na svu staromodnost pristupa, ne čudi da je recka podrazumevala i navođenje stihova, a jedan od njih ispostavio se kao ključan: for you I keep my legs apart. Dolazimodmah.
Četiri godine kasnije, krivolinijskim netaksijem odlazimo iz Zagreba u Stokholm, i to tako da poslednju deonicu pređemo trajektom iz Helsinkija. Krnjimo obuhvatnu zalihu piva napravljenu u Talinu i izlazimo na vetrovitu palubu zalaska Sunca. U nekom trenutku počinje I Follow Rivers i, čoveče, bio je to jedan od najlepših životnih osećaja. Tada mi je to delovalo neverovatnije nego kada je ista pesma počela u jagodinskom pabu, a onda mi je sevnulo da ja u stvari idem u zemlju kojoj je to domaća muzika. Jezovito.
(Da ne pominjem povratni prelazak mosta na čijoj sredini su Kim Bodnia i švedska mu partnerka našli leš.)
Onda je tu zatvaranje paba Brod i Sadness is a Blessing pre ili posle nekog Autoparka. Domaćici Milici šaljem SMS (jer ko bi na drugi način komunicirao s osobom iz iste prostorije) u kom hvalim nadovez. Jer, stvarno, ko je na dostojanstveniji način uveo tu finu tužnjikavost u uslovni mejnstrim. Skoro niko, eto ko.
A sada je tu njen novi album koji bih, da format recenzije nije prevaziđen kolumnom, ipak malo opširnije predstavio. Ovako, I Never Learn (izuzetan keltski album i istoimena pesma koja ga izuzetno otvara) ostaje za zaključak teksta o Lykke Li. Ako ona nikad neće naučiti, relaksirano prestajem da od svog pisanja očekujem mnogo. Love Me Like I’m Not Made of Stone, komotno bih mogao i hteo da prepevam, ako ni zbog čega drugog – a zbog mnogo toga drugog – onda zato što Petar i jeste sazdan od starogrčke stene, i takvom mu se sve više čini da Never Gonna Love Again. Za ovakvu umetnicu svejedno ostaje bezrezervna ljubav.
