Naslovna // Tu oko nas // Zoran Radojković-Mrča, živa legenda Svilajnačkog fudbala (3)

Zoran Radojković-Mrča, živa legenda Svilajnačkog fudbala (3)

Golman sa „stotinu ruku“

Zoran Radojković rođen je 8. januara 1947. godine u Svilajncu, od oca Jovana i majke Danice. Zoran je sa starijom sestrom Zagorkom i mlađim bratom Vlastimirom rano ostao bez oca koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Osnovnu i Srednju poljoprivrednu školu završio je u Svilajncu. Nadimak Mrča dobio je od malena, po golmanu Mrkušiću, jer se grabio među decom da brani gol kod prodavnice „Bakalnica“ i jedini je imao kožnu fudbalsku loptu koju su mu poklonili sarači iz „Napretka“.
Fudbal je počeo da igra u fabričkom timu „Crvena zastava“ Svilajnac za podmladak, do 14 godina, a uz specijalni lekarski pregled sa 15,5 za prvi tim. U to vreme bilo je sedam golmana: najstariji Zoran Milenković, Rale i Rkac iz Svilajnca, Tucalo iz Crkvenca, Saša iz Sedlara, Momčilo „Šešir“ iz Đurinca i Zoran „Mrča“ kao najmlađi. Trener Mija Bisić je jednom prilikom pitao Milenkovića: „Ko može najbolje od ovih da brani gol?“ On uzvrati: „Samo Mrča!“ I tako je Radojković stao među stativama. U tom periodu bio je član Omladinske selekcije Srbije u kojoj su još bili: Dragan Mutibarić iz FK „Srem“, Olja Petrović „14. oktobar“ Kruševac i Vučković iz Kragujevca. Tri puta je učestvovao u toj selekciji na Voždovcu, u Jagodini i Nišu, gde su igrali i Trifke Mihajlović, Rista Arizović iz Paraćina i Mida iz Žabara. U FK „Crvena zastava“ igrali su veoma dobri igrači: Minda Jovanović koji je igrao centar-halfa, Mata Brzanović, Rade „Todorkin“, Ljubiša „Živac“, Mirko Grujin, Filip, „Buđevac“ i Savić iz Dublja i drugi. U „Crvenoj zastavi“ bio je do fuzije sa Radničkim 1966. godine koji je bio u nižem rangu takmičenja. Tamo je već branio Radiša Stefanović – Šmit iz Lukovice.
Kad je završio Srednju poljoprivrednu školu 1966. godine, Zoran je bio na probu u „Crvenoj Zvezdi“ jer je Dujković otišao u armiju, ali su primili Racića iz Borova. Stric ga odvodi u FK „Kolubara“ Lazarevac, ali pošto je „Radnički“ Svilajnac u istom rangu, nije mogao odmah da nastupi. Napravio je sporazum u FK „Turbina“ Vreoci u niži rang da igra za 8 dana, da dobije posao, stan i da svira u tadašnjem kulturno-umetničkom društvu. Međutim, kad je došao za ispisnicu u FK „Radnički“, umešala se politika. Rukovodstvo Radničkog izvršilo je pritisak da ostane u Svilajnac. Dobio je stalan posao u preduzeću „8. oktobar“ gde je radio do penzionisanja. Prvu utakmicu za svilajnački tim branio je protiv Radničkog iz Ćuprije. Otišao je zatim u armiju 1967. godine u Sarajevu, Škola rezervnih oficira, i stekao čin kapetana prve klase. Po dolasku iz armije, postao je standardni golman FK „Radnički“ Svilajnac (imao 189 nastupa), a u sezoni 1970/71. ušli su u Srpsku ligu. U poslednjem kolu protiv „Sloge“ iz užičke Požege u hotelu „Evropa“ Svilajnac bila je proslava i svi igrači su dobili nagrade za ulazak u Srpsku ligu. U Srpskoj ligi su se takmičili FK „Jagodina“, „Jedinstvo“ Paraćin, „Hajduk Veljko“ Negotin, „Majdanpek“ „Dinamo“ Vranje i drugi.


Zoranov najveći uspeh je u FK „Crvena zastava“ kada su igrali u šesnaestini finala Kupa Jugoslavije protiv „EI Mladost“ iz Niša, a u Radničkom u šesnaestini finala protiv „Napretka“ iz Kruševca gde su igrali Milosavljević, Škoro, Kotur, Kostić i drugi. Za razliku od golmana „Radničkog“ Milutina Pantelića – Pante koji je bio golman linijaš i parader, Zoran je bio golman prostora. Kad istrči sa golmanske linije do penala da izboksuje loptu i vikne „Moja!“, veoma robustan, poobara sve pred sobom. Ali kada promaši loptu, najčešće strada glava centar-halfa Milivoja Jevtića – Keje.
Zoran je branio u „Radničkom“ sve do ispadanja 1972/73. godine, kada se vratio muzici gde je ostao do danas. Dobitnik je zahvalnice 2008. godine i srebrne plakete 2013. od strane FK „Radnički“ Svilajnac. Uporedo, pošto je u 12. godini ostao bez oca, Zoran je morao da se bavi i muzikom, svojom drugom ljubavi. Svirao je harmoniku na igrankama u Domu armije Svilajnac, u letnjoj bašti „Crvene zastave“ i drugim mestima, a sa svojim orkestrom svirao je kafanske i starogradske pesme, zabavnu muziku…
– Mene je odlikovala skromnost i sve tri ljubavi, porodica, fudbal i muzika, koje su se preplitale, su mi se ispunile – kaže sa zadovoljstvom legendarni golman Zoran Radojković.
Tradicija u porodici se nastavlja. Stariji sin Branislav igrao je fudbal u podmlatku „Radničkog“ kod trenera Tomislava Miloševića. Mlađi sin Aleksandar – Muha igrao je u FK „Radnički“ za omladince, a kasnije za FK „Mladost“ Gložane, „Jedinstvo“ Troponje, „Sloga“ Burovac i drugim klubovima. Bio je sekretar u FK „Radnički“ Svilajnac u periodu posle 2000. godine i sekretar u Ženskom rukometnom klubu iz Svilajnca dok su bili u Prvoj ligi. Unuk Dimitrije (2004) nastupa u kadetima FK „Radnički“ Svilajnac kao golman koji sa dedom povremeno igra fudbal u dvorištu između dva mala metalna gola. Zoran Radojković penzionerske dane provodi sa suprugom Slobodankom. Stariji sin je od 1993. godine u Parizu, sa suprugom Zoricom, sinom Ivanom i blizancima Filipom i Elizom. Od Aleksandra ima unuke Vanju i Ivanu i unuka Dimitrija. Vanja je upisala Muzičku akademiju u Beogradu, Ivana je učenica Srednje saobraćajne škole u Ćupriji, a Dimitrije je učenik 6. razreda OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“ Svilajnac.

Brana Živković

Copyright © 2012-2013 Novi Put. .