Cenjena Redakcijo,

Odavno nisam imao priliku da listam Vaš i nedeljnik moje mladosti „Novi put”, list – glasilo Resave, Pomoravlja i Levča. Sasvim slučajno broj 2348 ostao je u STR „Sekule”, koja distribuira, pored ostalih, i „Novi put”. Iskren da budem, privukla mi je pažnju naslovna strana sa koje se smeši čika Losa Mitrović, teški invalid, koji je reklamirajući staro jagodinsko pivo proneo slavu Dragova širom sveta. Slika koju ste objavili vraća me u doba dečaštva, kada sam slušao škripu njegovih proteza i bat štaka kojima se pridržavao… Oprostite na ovoj digresiji, jer već na petoj strani su opet Mitrovići, vredni ljudi pregaoci, dobro rade i još bolje zarađuju. Mogu da se pohvalim da i sam posedujem njihovu centrifugu za med, koja se pokazala izuzetnom. Stoga, afirmaciji te i njima sličnih porodica nemam šta ni da dodam ni da oduzmem… Raduje me da selo Dragovo ima takve kapacitete i ljude koji pošteno zarađuju svoj hleb.

Moje zamerke, tačnije moje reagovanje tiče se osme strane i dvostrukog jubileja gospodina Miroslava Ž. Simića iz Dragova, koga „slučajno“ poznajem, kome ste ustupili čitavu stranicu, smatrajući da se zaista radi o posleniku pisane reči, koji je, navodno, napisao „…značajna dela…”, „…koji nema podršku ustanova kulture…, „… a za meštane svog sela biće neradnik, jer ne uzgaja, kokoške, prasad i jagnjad…”, kako to piše u podnaslovu, koji sa nadnaslovom – „četiri decenije druženja s pisanom rečju” kompletira naslovnu konstrukciju.

Miroslav Ž. Simić

Ne želim da zloupotrebim vaše strpljenje i da se bavim analizom njegove ličnosti da li je vispren, skeptičan, sujetan, prevejan, mitoman, demagog… Zasigurno znam da je menjao žito (pšenicu) jagodinskog „Žitomlina” za brašno, mada nisam siguran da bilo gde u osnovnoškolskom obrazovanju postoji funkcija pomoćnika nastavnika opštetehničkog, osim ako nije samozvana. Naime, u školi u Dragovu postoji funkcija pomoćnika direktora, a možda i pomoćnika služitelja, zbog povećanog obima posla, a ne verujem da nastavnik opštetehničkog ima potrebu za pomoćnikom. Ne sporim ni glumu i režiju, doduše amatersku, jer je u životu odličan glumac, dobar režiser i izvanredan samoreklamer. što se tiče pisca tekstova, svi pričaju da je bolji od Nušića. E, sad dolazimo na ono pravo. Vaš sagovornik je, po ko zna koji put, zloupotrebio želju novinara za raritetima i po principu – čula, zapisala, objavila – omogućila g. Simiću da na najgrublji način obilazi istinu!!! I ranije je na pitanje novinarke jedne TV stanice, nakon izlaska iz štampe monografije sela Dragova – „Kraljevsko Dragovo”: Kako ste, g. Simiću, uspeli da osmislite toliki broj naslova za svako domaćinstvo u selu?!”, Vaš jubilarac je odgovorio ne trepnuvši: „…Znate, izuzetno poznajem mentalitet ljudi ovoga kraja, pa mi naslovi nisu bili nikakav problem…”.

Tvrdim Vam, pod punom odgovornošću da Miroslav Ž. Simić niti je napisao knjigu „Kraljevsko Dragovo”, niti je osmislio nijedan naslov, već je materijal koji je on prikupljao po arhivima, muzejima i crkvama, klasifikovao poznati beogradski novinar član UNS-a, koji je knjigu napisao i uredio, sve naslove osmislio, a ono što je nedostajalo, a bilo je važno – dopisao. Vaš sagovornik i „autor” pomenute monografije, nije imao obraza, a ni znanja da napiše čak ni reč autora, koja mu je takođe napisana od strane pomenutog beogradskog novinara. Knjiga je ugledala svetlo dana zahvaljujući vojnom establišmentu, jer je štampana u Vojnoj štampariji u tiražu od 1.000 primeraka. Neću da ulazim ni u to da li je i koliko bilo sponzora, ko su finansijeri i sufinansijeri, ko je šta dao i dobio, samo znam da su se pojednci u knjizi našli, iako sa knjigom nisu imali ama baš nikakve značajnije veze.

Tako se u ulozi recenzenta našao gospodin Vlašković, dekan jednog od kragujevačkih fakulteta, kasinje poznat po aferi „Indeks“, koji verovatno, knjigu i nije pročitao, a pogotovo recenziju napisao. Shvatio sam da je g. Simiću njegovo ime, s obzirom na to da je rodom iz Dragova, bilo potrebno radi ličnog ugleda, jer bože druženje sa dekanom iz Kragujevca je privilegija samo odabranih. Tako i Vašoj novinarki izjavi da je do naslova lako došao jer je, kako reče, kraljica Draga kumovala selu. S pravom ćete se zapitati: [ta je onda radio g. Simić, ako mu je ekipa pravila knjigu?! I dalje je obilazio manastire i muzeje, a kada je knjiga ugledala svetlo dana, kada je promovisana, g. Simić kreće od kuće do kuće, isto onako kako je i prikupljao podatke za knjigu, od vrata do vrata prodavao je monografiju prevashodno dobrostojećim gastarbajterima iz Švajcarske i Nemačke, kojih je u Dragovu veliki broj, a nije poštedeo ni penzionere. Cena je bila paprena, pa je monografija bila skuplja od sabranih dela Lava Tolstoja. Ministarstvo kulture nije mogao da fascinira svojim delima, jer tamo sede ljudi koji znaju da razlikuju stvaralaštvo od prodaje magle, pa su njegovim delima dali lokalni značaj. I još jedan biser nad biserima: „… Morate da shvatite gde ja živim. Da sam u Beogradu do sada bi me proglasili počasnim članom Akademije nauka. Ovde sam anoniman, piskaralo i neradnik…” Reče i ostade živ i utvrdi kako ima u kompjuteru 10.000 stranica živih lokalnih slova. Aferim! I možda će jednog lepog dana i postati počasni akademac – ali samo sa prasetom, bez njega – nikad.

Vaš sagovornik, g. Simić, ima i još jedno značajno izdanje – Telefonski imenik sela Dragova, koji je prodavao po znatno nižim cenama, (mada je i on izgubio na značaju jer je, nedavno, promenjen pozivni broj), zato će uskoro, verujem, izaći iz štampe dopunjeno izdanje, što će uz štancanje umrlica g. Simiću doneti još koju paricu. Ništa slučajno, jer biznis je biznis… Imao je on i TV kanal na lokalnoj TV stanici, gde je svakodnevno vrteo reklame, na divlje isto-lokalnog karaktera.

Tako on, poput Šojića, ne stvara ništa ali to ništa ume da proda i da digne buku kako se bagateliše kulturno stvaralaštvo, a i sam je doprineo da se KUD „Ruzmarin” ugasi i to baš zbog toga što je on sam „pisao” tekstove, glumio (i Vama je odglumio), režirao i tu je, videli ste, pravi majstor. Samo mu nije pošlo za rukom da prevari Ministarstvo za kulturu. Pokušao je on, znaju to svi u selu, da radi sve, nije uspeo ni u čemu, čak ni u pisanju nadgrobnih govora. Pitam se g. Z.G. kako može jedno piskaralo da objavi toliki broj knjiga a da to niko, sem Vas i još nekolicine Vaših kolega, koje g. Simić uspeo da fascinira, sa tolikom medijskom pažnjom – osta anoniman i uz to neradnik. Ne treba imati tako isključivo mišljenje o žiteljima Dragova kako su oni, koji ne gaje kokoške i prasad neradnici. Znaju oni i te kako da izdvoje žito od kukolja, znao je to i g. Simić kad je radio za „Žitomlin”.

Vreme je da ovo reagovanje privedem kraju i, umalo da zaboravim. Onom jubileju 50-godišnjici braka, nemam nikakvih primedbi. Malo je srećnika koji su doživeli tako lepe godine i iskreno čestitam, ipak moram da primetim da je ostao u senci onog lažnog jubileja – četrdeset godina druženja s pisanom rečju…

S poštovanjem,
Života Žika Antić
Beograd