Iz posete bratu u Kanadi učiteljica Jelena Vukobratović vratila se puna utisaka
Zov školskog zvonceta i miris već žućkastih septembarskih drvoreda paraćinsku učiteljicu Jelenu Vukobratović ponovo su doveli u učionicu Osnovne škole „Stevan Jakovljević”, gde već dve decenije uspešno druguje s ljupkim mašnicama i čupercima. Ali ona nije stigla ni iz crnogorskog Čanja, ni iz grčke Paralije, ni sa naše Grze, već pravo iz dalekog Toronta, iz Kanade, posle jedanaest sati leta.
Posle pune 23 godine, Jelena se opet srela s bratom Marinom Trpkovićem, bivšim Sarajlijom koji je iz ratnog pakla na uzavrelom Balkanu morao da pobegne preko okeana. Ogromna zemlja, za njega tuđa i nepoznata, primila ga je široka srca, a on je ovoga leta, zajedno sa svojom porodicom, isto tako primio i seku Jelenu i njenu stariju ćerku Maju. Oženjen Betikom, Jevrejkom iz Kruševca, on s njom ima ćerku Anu, udatu za Italijana Maria Karavađa. I samim svojim primerom oni već dovoljno simbolišu multikulturanost velike, daleke zemlje na čijoj zastavi se vijori javorov list. A u Torontu, pod oblakoderima i sa po 50 spratova, kako kaže simpatična paraćinska učiteljica, „srešćeš crnce svih mogućih nijansi, i kosooke Kineze, i mrke Induse s turbanima, ali i Evropljane, najčešće Bosance”. Dakle, retko ćeš čuti „ej bre”, ali ćeš često čuti „ej bolan”! Brat Marin, grafički dizajner, animator crtanih filmova, svesrdno se trudio da sestri probliži ovu džinovsku zemlju, da joj pomogne da upije njenu dušu. A Jelena, radoznala po prirodi, upijala je utiske i levo i desno, pa prosto nije znala čemu više da se divi. Već posle dirljivih zagrljaja na aerodromu, fascinirala ju je širina grada, staklene fasade, more zelenila…
Prosečan Kanađanin, bez obzira koje je rase, vere, porekla i jezika, ume da se druži s prirodom. Tamo niko ne baca koru banane na ulicu, pa Jelena nije imala ni imitaciju Srbije! Tamo je ekološka kultura na najvišem nivou! Veoma je razvijen biciklizam, jedriličarstvo, a naročito vožnja čamcima po jezeru Ontario, ne manjem od Jadranskog mora! Tamo su čak i Balkanci naučili da igraju golf, a na rodni Balkan podseća ih samo miris roštilja i to vikendom, kad masovno krenu na izlet! Kušale su Jelena i Maja i secijalitete italijanskih, kineskih i meksičkih restorana (suze od ljutog čilija), ali nisu propustile ni priliku da vide Park dinosaurusa, brojne „molove” (trgovinske centre, iliti „šopinge”), pa da panoramu grada razgledaju s tornja CN tonjer koji je za Toronto ono što je Ajfelova kula za Pariz. U prolazu su uživale u šarenilu kanadskih karnevala, a pred kraj drugog dana su se umorile i odustale od dalje šetnje kroz džinovski torontski Zoološki vrt. Pa ipak, na obe turistkinje Vukobratović najsnažniji utisak ostavili su Nijagarin i vodopadi, nezamislivo moćni i lepi, na me|i dveju tako|e velikih i moćnih država: Kanade i Amerike.
A u svakodnevnom životu iznenađenja je bilo na pretek! Recimo, Jelena se zgranula kad je na ulici videla socijalnog radnika kako na ulici prosjaka (jednog od retkih) ogrće kabanicom – da ne pokisne i da se, ne daj bože, razboli! Čudila se što nijedna kuća nema ogradu, niti ono naše „ČUVAJ SE PSA”! U dvorištu su automobili, stolovi, stolice, a prema ulici žardinjere s cvećem. Očigledno, tamo kriminala nema, a i kad se desi nešto nepoželjno, odmah se menja i „pod hitno” primenjuje zakon. Mora se priznati, on je prilično strog čim ne dozvoljava ni sušenje veša na terasi, a kamoli saksiju s cvećem, koja s 50. sprata može da se obruši nekome pravo na glavu! A šta tek da kažemo o ogromnim kaznama za prekršaje u saobraćaju i o savršenom redu na lepim, širokim putevima?! Naravno, na kanadskim autostradama nema srpskih muzejskih krntija koje se registruju „preko veze”, ali ima ogromnih (betonskih) „ležećih policajaca”!
U Torontu pravu tursku kafu piju samo Srbi koji dođu u goste, a svi ostali – samo filter-kafu. Inače, komšijskog kafenisanja (uz dangubu i ogovaranje) tamo nema, a posete su samo porodične i to isključivo vikendom. U Kanadi se puno ima (vrlo visok standard), ali se mnogo i radi! Predah je redak, a kad se kod kuće gleda televizija, na ekranu kao manji zid ima(š) tri odeljka na kojima možeš istovremeno da gledaš vesti, film i vremensku prognozu.
Zanima nas šta je paraćinska učiteljica naučila o kanadskom školskom sitemu. No, kako ona kaže, „njihov raspust se poklapa s našim”, pa nije imala prilike da poseti nijednu tamošnju školu. Ipak, posredno je saznala da je „njihov školski program lakši nego naš”.
– Kad sam na svakoj kući videla zastavu s javorovim listom, pitala sam brata „koji je danas nacionalni praznik u Kanadi”. On se samo nasmešio i odgovorio mi:
– Nijedan! To je samo izraz patriotizma i poštovanja prema zemlji koja ti je obezbedila sigurost!
I pred svakom kućom, ma odakle da si došao, obavezno lista drvo javora, nacionalni simbol! Zato je Jelena iz velike zemlje, nove domovine svog brata, za uspomenu donela upravo isceliteljski sirup od javora i to u staklenoj bočici takođe oblikovanoj poput javorovog lista!
Mariće i dalje Jelenin brat Marin za starim, dobrim baklavama na nezaboravnoj Baš-čarpiji, ali će idućeg leta Jeleni u goste poslati samo svoju ćerku Anu, da upozna Srbiju, za Kana|ane samo sićušnu, nepoznatu tačku na karti Evrope!
Tomislav Đokić
