Danas je Dan Srpske fabrike stakla, jer je 14. oktobra 1907. godine otštampana prva akcija, a bivši radnici žale što više nema pogona za ručnu obradu stakla u kome su se proizvodila prava umetnička dela
Dragomir Hadzic
– Kada sam saznao da ručna proizvodnja stakla odlazi u istoriju, jer je sadašnji vlasnik radi racionalizacije proizvodnje otpustio 217 radnika, bio sam šokiran. Ugašene su sve peći za ručnu proizvodnju stakla, uključujući i onu koja je proizvodila termos boce za partnera u zapadnoj Nemačkoj, koji je osamdesetih godina prošlog veka u opremu i peć uložio bespovratna sredstva. Vrednost termosa koje smo izvozili bila je 1.000.000 evra- navodi Hadžić.
On dodaje da je Staklara proizvodila i optičko staklo koje je rađeno za vojne potrebe i koje predstavlja najviši nivo tehnologije u staklarstvu. Ova vrsta stakla prestala je da se proizvodi 2006. godine nakon prve privatizacije.
Danas je i Dan fabrike, jer je 14. oktobra 1907. godine otštampana prva akcija Staklare. Bivši radnici žale što više nema pogona u kome su se proizvodila prava umetnička dela.
-U toj fabrici mi je ostala mladost. Evo, čim počnem da pričam o tom periodu oči mi se napune suzama. Sećam se kada sam napravio prvi komad. Činilo mi se da sam mogao da poletim. Kao i većina prvo sam bio nosač, pa kapslar, pa bankar, kugličar, pa tek onda sam postao majstor. Toliko sam komada stakla “izduvao” da se čudim kako nisam postao providan-kaže Dragiša Jovanović Gile iz Glavice, vkv majstor duvač stakla, koji je 2001. godine otišao u penziju posle četiri decenije beneficiranog radnog staža.
Dragiša Jovanović: “Čudim se kako nismo postali providni”
Majstori staklari bili su i njegov otac Života i stric Ljubiša, dok je deda Radivoje bio topilac stakla, a sin Saša već 25 godina radi kao varilac. Njegova je porodica, kaže, ovoj fabrici poklonila 250 godina života.
– Staklarski zanat ne može da se nauči iz knjiga i bez jake volje. Onaj ko nauči da na šuplju staklarsku šipku nanese kuglu, a na nju staklo od koga napravi određeni artikal, pravi je umetnik. Nije mi bilo teško ni što smo leti radili od četiri izjutra, ni što smo morali da popijemo od 10 do 15 litara vode dnevno, niti što smo, radeći na 80 stepeni samo u majicama, bili potpuno mokri. Kada bih se ponovo rodio, opet bih bio staklar-priča Dragiša.
Milovan Jovanović, koji je takođe 40 godina bio duvač, kao i njegov otac Mirko, potvrđuje da je za ovaj posao potrebna velika ljubav, jer su majstori u svaki komad stakla ostavljali deo duše.
-Staklo je usijana masa i pravo je umeće da se od nje napravi određeni artikal, jer se staklo ohladi za dva do pet minuta. Elan i ljubav prema tom poslu držali su nas do penzije. Uvek smo težili da se još više usavršimo i da, na neki način, prevarimo staklo-opisuje Milovan.
Njegov sin Dalibor, koji je radio kao gasni mehaničar, takozvani butandžija bravar, postao je tehnološki višak posle 12,5 godina rada. On kaže da se kaje što nije bio staklar poput oca i strica, jer im je staklarstvo u krvi.
-To jeste težak posao, ali to vam je kao kada se neko zaljubi u ružnu ženu. Niko ga ne razume, ali on je voli-zaključio je Hadžić.
Nema ko da krade zanat
– Naši stari su krali zanat od Nemaca i Čeha, jer su oni teško otkrivali tajne, mi smo krali od njih, a od nas sada nema ko da krade taj zanat-dodaje Dragiša koji je za ručnu obradu stakla obučio oko 800 učenika.
Pogrešna privatizacija
-Po mom mišljenju, najveća greška je napravljena na samom početku privatizacije. Pripremajući se za nju, mi smo 1997. godine stvorili šest zavisnih preduzeća. Da je svako privatizovano zasebno, mislim da bi bilo mnogo bolje nego što je fabrika privatizovana kao celina- ocenio je Hadžić.
Tekst i foto Z. Gligorijević
