Pre nešto više od 15 godina prvi mobilni telefoni pojavili su se u Srbiji i od tada su postali neizostavni deo svakodnevice u kojoj živimo. Od najklasičnijih modela telefona, koji su služili isključivo za obavljanje poziva i slanje poruka, tehnologija je vrlo napredovala, pa su današnji telefoni – kompjuteri u malom. Korisnici najnovije tehnologije sa oduševljenjem iščekuju izlazak novog „čuda”, a mnogima više nije dovoljan samo jedan aparat, već po dva ili tri. Činjenica je da se ukorak s vremenom mora ići, ali koliko nam je zaista potrebno više od jednog aparata u džepu?
Život bez mobilnog telefona svakako je nezamisliv u eri digitalne komunikacije. I koliko ima svojih prednosti, kao što su brzo završavanje poslova i povezanost sa drugim ljudima, tako ima i dosta svojih mana koje preteranom upotrebom mobilnih telefona mogu preuzeti kontrolu nad našim životom. Čak i kada mladi sede u kafiću, na lepom vremenu, mobilni telefon je prisutan. Svi gledaju u isti, šalju poruke, „četuju”, … dok komunikacija sa osobom preko puta nas biva stavljena u drugi plan.
Psiholog Radmila Temeljković, profesor u Gimnaziji „Svetozar Marković” u Jagodini, iznela je svoje stručno mišljenje na ovu temu:
– Mladi ljudi ne mogu da zamisle život bez modernih tehnologija i koliko nose dobre, toliko nose i loše stvari sa sobom, naročito ako krenemo od same razonode, pa sve do zavisnosti. Menja se mišljenje, način govora i pisanja,… Javlja se otuđenje i introvertnost kod ljudi. Ako to postane jedini način komunikacije među ljudima, onda tu imamo problem. Osoba tako gubi svoj identitet, postaje sajber ličnost, kaže Radmila Temeljković za „Novi put”.
Mobilni telefoni kao da više i ne služe za osnovnu komunikaciju, već su postali stvar socijalnog statusa. Mnogima najnoviji model služi za dokazivanje u društvu, te se pravi sistem vrednosti pomerio na gore, stavljajući materijalne vrednosti na prvo mesto:
– Osim upotrebne vrednosti, koja je dobra, mobilni telefon sve više postaje stvar prestiža. Mnogi mladi ljudi imaju i one najsavremenije modele i tako se postiže neka druga vrsta satisfakcije. Sistem vrednosti je onda poremećen i uvek se javlja želja da se ima najnoviji model. Velika zavisnost može da proiziđe iz svega toga, ističe Radmila.
Ipak, nije sve tako crno. Rešenje postoji i ogleda se u kontroli koju postavimo sami sebi. Ukoliko sebi odredimo kada, gde i u kojoj meri ga možemo koristiti, zavisnost se može izbeći. Veliku ulogu u svemu tome treba da imaju i roditelji.
– Problem nastaje kada osoba počne da se oslanja isključivo na taj vid komunikacije. Mladom čoveku ne možemo danas zabraniti telefon, to bi imalo pogrešne efekte, ali svakako ne mora uvek da dobije najnoviji model telefona i da u tom smislu postave granicu. I svakako bi trebalo da se zna kada i gde se telefon može koristiti. Ukoliko se sve radi sa merom i stavi pod neku blažu kontrolu, onda bi efekat na mlade bio drugačiji i pozitivniji, zaključuje Radmila Temeljković.
Mobilni telefoni su postali sveprisutni u našim životima. Retki su oni koji su se oduprli savremenom vidu komunikacije. Ali, ukoliko glavu podignemo bar malo naviše od ekrana telefona, videćemo mnogo lepše stvari od šarenih telefonskih aplikacija. Komunikacija uživo je primarna i svakako prijatnija.
Dušan Miletić
