Sindikati upozoravaju radnike da se probude iz sna

– Umesto dostojanstvenog rada nama se uvodi najliberalniji kapitalizam. Čini mi se da nikada nije bilo gore i kao da Socijalno-ekonomski savet uopšte ne postoji. Mislim da je ovo poslednji voz za sindikate da se udruže i da pokažu svoju oštricu – kaže Miroslav Gajić, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije za grad Jagodinu i opštine

Iako je nedavno obeležen Međunarodni dan dostojanstvenog rada, predstavnici Veća samostalnih sindikata Srbije za grad Jagodinu i opštine smatraju da se umesto dostojanstvenog rada u Srbiji uvodi najliberalniji kapitalizam. Oni kažu da je dostojanstven rad, rad zaposlenog u okolnostima koje ne narušavaju njegovo dostojanstvo. Ako krenemo od toga, ocenjuju oni, ima mnogo slučajeva gde to nije tako.
– Zakonom smo sankcionisali mobing i seksualno uznemiravanje. Samo nekoliko osoba nam se obratilo zbog toga, a mi smo uvereni da je to masovna pojava. Radnici su svesni da bi, čak i kada bi pravdu dobili na sudu, ostali bez posla ili bi bili toliko šikanirani da bi sami dali otkaz – kaže Slobodan Jovanović, sekretar Saveza samostalnih sindikata Srbije za grad Jagodinu i opštine.
On dodaje da je od početka formirana veštačka tvorevina, Socijalno-ekonomski savet, koji nikada nije zaživeo. Kad god bi došlo do promene vlasti, obećavali su da više neće biti tako, ali praksa se nikada nije promenila. Socijalno-ekonomski savet uopšte ne funkcioniše, a ključni zakoni su otišli u skupštinsku proceduru pre nego što se to telo o njima izjasnio, što je nedopustivo za državu koja pretenduje da uđe u društvo razvijenih zemalja u kojima se poštuje socijalni dijalog.
– Reč je o organu države čija je uloga iscrpljena u samom nazivu. Dakle, to je jedno tripartilno telo koje na jednom mestu treba da okupi socijalne partnere da bi se dogovarali o ključnim pitanjima koja se odnose na položaj radnika. Čine ga predstavnici reprezentativnih sindikata, udruženja poslodavaca i države. Dakle, pre nego što bilo koji akt uđe u zakonsku proceduru, a što se odnosi na regulisanje radnih odnosa i položaj radnika, trebalo bi da se najpre nađe na tom organu. Međutim, u praksi je priča sasvim drugačija. Ali, pošto se sada najavljuje novi Zakon o radu, priča se o Zakonu o štrajku, o izmenama u penzijsko-invalidskom osiguranju, eto prilike da predlagači zakona konsultuju socijalne partnere – dodaje Jovanović.

Miroslav Gajić, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije za grad Jagodinu i opštine, potvrđuje da to telo nikada nije zaživelo i da je veoma teško da se priča o dostojanstvenom radu u zemlji koja se reformiše, u kojoj kriza traje već dve decenije i u kojoj je položaj zaposlenih na niskim granama.
– Jednostavno, obmanuti smo. To ne bi bilo tako strašno da nam ne najavljuju još gore. Umesto dostojanstvenog rada nama se uvodi najliberalniji kapitalizam. Čini mi se da nikada nije bilo gore i kao da Socijalno-ekonomski savet uopšte ne postoji. Mislim da je ovo poslednji voz za sindikate da se udruže i da pokažu svoju oštricu. Nisam zagovornik izlaska na ulicu, ali ako to mora, neka radnici izađu. Od 2000. godine neprestano se menja Zakon o radu i donose dopune. I uvek je ista priča. Investitori neće da ulažu u Srbiju. Zar to što smo zemlja u kojoj se uglavnom radi za 20.000 dinara, u kojoj poslodavac može da ne isplati i po 15 zarada, nije dovoljan preduslov da neko dođe da uloži svoj kapital – pita se Gajić.
On dodaje da iako u Srbiji ima milion nezaposlenih, niko ne pominje razvojni deo, već samo štednju. Kako će onda biti otvorena nova radna mesta? Ako još bude odobren slobodan uvoz poljoprivrednih proizvoda, kakva je budućnost Srbije u utakmici sa traktorima starim pola veka, opet se pita naš sagovornik.

– U industriju su nam došli Kinezi, „Jure” i druge firme. Da bi strana firma poslovala u Srbiji, mora da se daju subvencije. I oni rade dok ima novca. Neosporno je da je radna snaga u Srbiji jeftinija i od one u Albaniji. I pored toga, gleda se da se radnicima oduzmu i minimalna prava. Po Ustavu je zagarantovano da ljudi rade i primaju plate. A oni samo rade. Ne samo što ne primaju plate, već im se ne uplaćuju ni doprinosi. Kada stranac ode iz zemlje, nemamo koga ni da tužimo. U građevinarstvu smo samo podizvođači radova. I čime ćemo da se bavimo? Svi nam samo obećavaju stezanje kaiša. Sve mi to liči na priču o konju koga smo taman naučili da gladuje, kada je on uginuo – zaključuje Gajić.

ZVONO ZA UZBUNU
Gajić kaže da se zaposleni boje sindikalnog rada, jer strahuju za radno mesto. Zbog toga im je sve češće teže da nađu predsednike sindikata po firmama.
– U proizvodnji smo skoro izgubili 300 ljudi sa 30 godina radnog staža od kojih samo u paraćinskoj Staklari 217 radnika. Ali, gde su novi programi? O pravosuđu i sudskim sporovima radnika da i ne govorim. Zagovara se i da će otpremninu da isplaćuje poslednji poslodavac. Zato oni formiraju sestrinske firme kod kojih prebace radnike. To je urađeno u „Staklari, jagodinskom „Juhoru” i ćuprijskom „Minelu”. Tako radnik za deset godina radnog staža dobije 70.000 dinara. Moramo da se probudimo iz sna, jer za naša prava niko neće da se bori.

Z. Gligorijević