„A onda nekako polako traktori i ostale poljoprivredne mašine počeli su da zamenjuju vučnu marvu, a štale za stoku da se pretvaraju u garaže za mehanizaciju”, svedoči za „Novi put” Mirča Todorović

U jednom od ovih osunčanih dana kada jesen u Levču pastoralnom paletom oboji prirodu, put me nekako naveo u selo Oparić, pa još u donju – Vukićevića malu, u kojoj me moj „vodič” Mile Stanojević, rodom iz ovog kraja, upoznao sa Miroslavom Todorovićem, sada penzionerom, a svojevremeno jednim od retkih potkivača konja i goveda podno Gledićkih planina. Ovim istim poslom bavio mu se i otac Životije koji mu je, još kao dečaku, prvi dao alat u ruke.

Vitalnu starinu zatekoh pod tremom njegovog doma, koji samo mali voćnjak sa bunarom deli od sad već zapuštene potkivačke radionice, ali ne prođe dan da on u nju ne svrati da bi pod krovom ove čakmare „potkivao” svoje uspomene na decenije života provedene u njoj.

Deda Miroslav, koga u selu, a što bi se reklo i šire, znaju kao Mirča, rođen je daleke 1928., a šegrtujući kod, takođe potkivača, Rake Anđelića u Rekovcu, „majstorsko pismo” steko je 1952. godine, a krajem pedesetih prošlog veka, zbog svoje zanatske „specijalnosti” vojni rok je odslužio u beogradskoj Kasarni garde potkivajući dve godine rasne dorate u toj elitnoj jedinici. Po skidanju uniforme samostalnu „licenciranu” radionicu otvorio je uz svoj dom Opariću u kojoj je devedesetih steko zasluženu zanatsku penziju. Međutim i sada, onako uslužno, stajskim kravama – mlekuljama, u selu, kako kaže, „pedikira” kopita.

„U „ona” vremena skoro svako malo bolje seosko domaćinstvo imalo je po konja, neki i po više. One lepše i bolje prezali su u čeze. Uglavnom su to bili takozvani teretni konji kojima se radila zemlja i prevozila sa njiva letina, a iz šuma drva. Konji su se čuvali i negovali, jer su bili kao član porodice – neko ko te hrani, a goveda su tada služila kao vučna stoka za oranje”, sad već sa setom priča mi deda Mirča, dok se nazdravljamo njegovom domaćom rakijom.

Priseća se on da je bilo dana kad su ga još i u nesvanula jutra pred potkivačnicom čekale mušterije, a „odrađivao” je i po tridesetak grla na dan. Domaćini su svoju krupnu stoku dovodili čak iz Dragova, Kaludre, Belušića, Donjeg i Gornjeg Krčina, Poljne, Kruševice…

„Pristojno se tada živelo od tog zanata, al’ za žuljevite ruke me ne pitaj. Sa mojom Živanom smo od svega toga odškolovali i dve ćerke.

A onda, nekako polako, i u ovim levačkim selima počeli su da se kupuju traktori, a štale pretvaraju u spremišta za poljoprivredne mašine. Za mene potkivača to je značilo sve manje posla. No eto, Bogu hvala, stekla se i ta krvavo zarađena penzija. Nije neka – meni 15 hiljada iz Zanatskog fonda, a mojoj Živani 10 od poljoprivrede. Za dve duše dosta. Imamo i četiri hektara zemlje, uglavnom pod šumom, a ubere se i ono najpotrebnije, tu iz bašte pod kućom. Imamo telefon, radio, televizor, doduše s običnom antenom, jer kablovske ovde nema. Ma i tih par programa nama dosta. A u susednom domaćinstvu Miloša Vojinovića imamo i dobre komšije. I to je u životu, pogotovo ovom staračkom na selu, mnogo važno”, zaključuje deda Mirča koji je u složnom braku sa svojom Živanom već šest decenija.

„Nema tu nekog specijalnog recepta da se brak tako dugo održi. Samo sloga i razumevanje. A kad nešto i zapne – ponekad morao da popusti on, drugi put ja – samo da izađe na dobro, al’ to najbolje znaju moje srce i moja duša. I dok se on po ceo dan majao po radionici, na meni bila i kuća i deca. Išla sam i po njivi, skupljala pečurke, brala kupine. Eto i danas se poštivamo i o svemu dogovaramo, samo nek nas zdravlje podrži…”, svedoči mi za kraj ovog slučajnog reporterskog zapisa osamdesetogodišnja Živana Todorović.

Tekst i foto: Relja Milanović