Iako je veoma talentovan likovni umetnik, pa čak i položio i prijemni za Likovnu akademiju, Saša nije imao mogućnosti da se školuje, pa je završio prehrambenu školu i zaposlio se u ćuprijskom zatvoru
Saša Blagojević-“sreća ga gleda, đavo mu ne da”
Ne postoji ništa što Saša Blagojević iz Mijatovca ne bi umeo da nacrta i to do najsitnijeg detalja. Zato on najviše voli fotorealizam. Saša je umetnik 25 godina. Strip crtač bio je 13, a crtežom se bavi poslednjih 12 godina. Pobednik je konkursa “pozorišnog stripa” u kategoriji kaiša za strip “Glavna uloga” koji je „Bitef Teatar“ u Beogradu organizovao 27. marta 1997. godine u čast Svetskog dana pozorišta. Uradio je kaiš od tri sličice na kojima je bio Linkoln.
– Ova nagrada mi je posebno draga zbog toga što su u žiriju bili Jovan Ćirilov, Feliks Pašić, Branka Vuković, Slobodan Ivkov i Zeferino Grasi. Konkurencija je bila jaka, jer se 320 autora takmičilo sa 508 radova. Mislim da sam pobedio zato što sam iskočio iz šablona. Ostali takmičari su se hvatali Hamletove lobanje, „dasaka koje život znače”, i sličnih stereotipa. Ja sam grafički uobličio priču scenariste Zorana Đurđevića- kaže Saša i dodaje da je uradio 20 stripova.
Pobednički strip
On još kaže da je strip počeo da radi još u srednjoj školi. Sa školskim drugom Sašom Ilićem, koji je dobro pisao, uradio je avanturistički strip “Hram zlatne anakonde” od 24 table. Nažalost, taj strip nikada nije zaživeo. Ostao je samo na olovci, a Saša ga nikada nije istuširao. Međutim, bilo je to njegovo dragoceno iskustvo i spoznaja da može da se bavi ovom vrstom umetnosti.
– Grafika mu je oduvek bila bliža, a nikada nisam voleo da bojim. Za strip crtače ne postoje ni škola ni udžbenici. Učio sam od afirmisanih crtača, kao što su bili Bane Kerac, Rajko Milošević, Žan Žiro, Milo Manara i drugi. Radio sam umetnički, a ne komercijalni strip, poput Komandanta Marka, Zagora, Blek Stene. To je avanturistička priča ispričana na šezdesetak tabli. Umetnički strip nosi poruku kao prozni tekst ili stih-navodi Saša.
Naš veoma talentovan sagovornik pobeđivao je na svim školskim takmičenjima u osnovnoj i srednjoj školi. Uspeo je da položi prijemni i upiše Likovnu akademiju, ali je umesto nje završio u zatvoru.
Zatvor inspiracija za strip
– „Sreća te gleda, đavo ti ne da“. Mnogo mi je žao što nisam uspeo da iskoristim svoj talenat. Zbog nedostatka novca za stuudije, završio sam samo prehrambenu školu, a onda sam se zaposlio kao čuvar u ćuprijskom zatvoru. Ali, nikada nisam odustao od svog sna. Crtao sam stripove, a sada radim crteže-dodaje Saša.
Umesto slave, koju zaslužuje njegov rad, on je samo stradao. Najpre u školi jer je radio karikature profesora, potom zbog toga što je radio političke karikature, a jedno vreme bio je i u nemilosti, jer je uradio strip sa „crticom“ iz zatvora. Naslikao je čuvara koji zatvoreniku kaže da sredi ćeliju, jer će uskoro da dođe upravnik. „Divota, najzad su i njega ukebali. Ha, ha, ha“, prokomentarisao je zatvorenik. Saša je imao problema zbog toga što je aktuelni upravnik zatvora u kome je radio mislio da se odnosi na njega.
Saša radi u fotorealizmu
– Svaki mišić mora da bude na svom mestu. Glava, ekstremiteti, sve mora da bude proporcionalno. Taj osećaj sam stekao vremenom. Svi me pitaju zbog čega pored štafelaja imam ogledalo. Da bih kroz svoj lik video grimase koje ljudi prave prilikom različitih raspoloženja. Takođe, ako strip, na primer, prikazuje trideseta godine prošlog veka, scenografija mora da bude iz tog perioda. Ako je tematika Drugi svetski rat, uniforme moraju da budu originalne- otkriva Saša.
Ali, kako je strip plaćan sve manje, on je počeo da radi crteže u fotorealizmu, čijom prodajom dopunjuje kućni budžet. Ne radi ulje na platnu, jer to danas svi rade, a on želi da bude originalan. Kada radi manje zahtevne crteže za dan može da uradi dva, ali kada su u pitanju komplikovaniji, potrebno mu je i do 20 dana. Najviše radi portrete, karikature i stare kuće. Tačnije, crteže suvenirskog tipa.
– Ne postoji kontinent na kome nema mojih crteža. Naši zemljaci, koji su na privremenom radu po svetu, naručuju mi stare srpske kuće, jer su u sličnim odrastali, a neretko donose i fotografije svojih starih kuća da bih im nacrtao baš njihove objekte. U suštini, najviše traže etno motive- zaključuje Saša.
Tekst i foto Z. Gligorijević
