Radmila je automobil počela da vozi sa 14 godina, a prvu dozvolu, i to internacionalnu dobila je 1992. godine kada je vozački ispit polagala u Parizu

Umetnik ovekovečio Radmiline uspomene

Radmila Miladinović iz Svilajnca raznim automobilima je bez vozačke dozvole upravljala 35 godina, od čega ih je po Francuskoj vozila čak 17 godina! Zanimljivo je da je za to vreme nijedna policijska patrola nije zaustavila. Prvi put policajac joj je dozvolu zatražio samo mesec dana pošto je dobila internacionalnu dozvolu kada je 1992. godine vozački ispit položila u Parizu.

– Od malena sam bila muškobanjasta. Moj pokojni otac Dušan, koji je bio vlasnik mlina i vunovlačare, bicikl mi je kupio još dok sam išla u osnovnu školu. Motorcikl mi je poklonio u trinaestoj godini, a samo godinu dana kasnije naučila sam da vozim “opel olimpiju”, automobil koji je otac iz Pariza dovezao 1957. godine. Bio je to prvi automobil u Svilajncu, a ja sam bila prva devojka koja je naučila da vozi- kaže Radmila.

Radmila u Opel olimpiji

Ona dodaje i da je učestvovala i na prvim mototrkama koje su u Svilajncu organizovane 1956. godine. Sa 13 godina bila je najmlađa takmičarka i jedina žena, ali sam za sobom ostavila mnoge muškarce. Na cilj je stigla druga. Ova neustrašiva tada mlada devojka sedala je za volan svakog vozila koji bi joj se našao pri ruci. Tako se, dok je pohađala Poljoprivrednu školu u Svilajncu, takmičila u vožnji traktora u Leskovcu, ali nije osvojila nijedno od prva tri mesta. Kako bi ovekovečila prvi automobil i mototrke, Radmila je angažovala umetnika koji je na njenoj kući sve to nacrtao.

Radmila bila broj 10

Najzanimljivije je ipak to što je ona 35 godina automobile vozila bez dozvole. Od toga po Parizu 17 godina.
– Nikada nisam razmišljala o tome da nemam dozvolu. Nisam razmišljala ni šta bi se dogodilo da me je policija zaustavila za sve te godine. Doduše, u Svilajncu su me policajci poznavali, pa su me posavetovali da ne vozim baš po centru grada. I ja sam ih poslušala. U Parizu u početku nisam imala ni boravišnu, ni radnu dozvolu, nisam znala jezik, pa nisam ni mogla ni da polažem vozaćki ispit- pojašnjava Radmila.

I tako je naša sagovornica prvu vozačku dozvolu dobila 1992. godine. I to internacionalnu. Samo mesec dana kasnije u Parizu je bila rutinska kontrola u kojoj su zaustavljali sva vozila. Radmila je policajcu pružila dozvolu zaboravivši da među njenim koricima čuva fotografije sa mototrka i vožnje tatinog automobila.
– Pokušala sam da uzmem fotografije, ali policajac me je upitao ko je na njima. Kada sam mu rekla da sam to ja i kada je pogledao u datum izdavanja vozačke dozvole bio je u šoku. Ali, kako, pitao se naglas potpuno zabezeknut. Slegla sam ramenima, jer nisam znala šta bih mu rekla. On je odmahnuo rukom, poželeo mi srećan put i pustio me- priča kroz osmeh naša sagovornica.

Inače, ona je u Pariz, gde je već bio njen rođeni brat Stojan, otišla 1975. godine sa desetogodišnjom ćerkom Lidijom. Brat joj je našao posao u fabrici čokolade, ali pošto nije imala papire, morala je da ga napusti. Snalažljiva Radmila naučila je da šije i počela da radi kod kuće. Kada je posle četiri godine rodila sina Elvisa Jugovića dobila je boravišni u radnu dozvolu. Ubrzo se udala za Daria Veljčića i uzela francusko državljanstvo.

Nažalost, Dario je preminuo pre dve decenije, pa je ona povremeno u Parizu, a povremeno u zavičaju. Ne znamo da li joj više nije do vožnje pošto sada ima dozvolu za “b” kategoriju, tek ona od pre dve godine više ne vozi automobile. Poslednji je bio „pežo 205“. Sada ponekad provoza traktor, mada, kako sama kaže, u poslednje vreme više voli da šeta.

Tekst i foto Z. Gligorijević