Pre 58. godina, 17. decembra, počela je redovna proizvodnja u Fabrici kablova „Moša Pijade” u Svetozarevu. Osnovana je bez dovođenja inostranih investitora i bez subvencija za otvaranje radnih mesta. Nije bilo ni agencija i fondova kao danas. Sa ove vremenske distance izgleda neverovatno, ali je tada bilo stvarno. Podigle su je omladinske radne brigade koje su dolazile uglavnom iz svih krajeva Srbije, o čemu svedoči spomen ploča na ulazu u upravnu zgradu. Na rukovodeća mesta su postavljeni najsposobniji stručnjaci u oblasti metalurgije, elektrotehnike, mašinstva i tehnologije kojima je država tada raspolagala. Posao u novoj fabrici dobilo je 1928 radnika.
Biti ili ne biti za Fabriku kablova ističe polovinom naredne godine
Proizvodi ove fabrike dali su značajan doprinos u obnovi ratom razorene zemlje učešćem u elektrifikaciji gradskih i seoskih naselja i obnovi industrijskih kapaciteta. Međutim, od samog početka proizvodnje težište je stavljeno na izvoz. Tako je već posle dve godine on učestvovao sa 59% u ukupnoj prodaji sa ostvarenih 13,9 miliona američkih dolara. Sledile su godine i decenije ubrzanog razvoja i širenja kapaciteta. Instalirana je najmodernija oprema za proizvodnju energetskih kablova srednjeg i visokog napona za potrebe elektroprivrede, telekomunikacionih kablova za potrebe poštanskog i telefonskog saobraćaja, koaksijalnih i optičkih kablova za savremene informacione sisteme, lak žice za proizvodnju elektromotora, provodnika i kablova za automobilsku industriju i proizvoda namenjenih odbrambenim snagama zemlje. Posebno značajno za kontinuitet proizvodnje i opstanak fabrike bilo je osvajanje proizvodnje specijalnih kablova za naftne bušotine za potrebe najvećih ruskih kompanija.
Kapaciteti u novoizgrađenoj fabrici su brzo postali nedovoljni pa je 1964. godine podignut pogon u Rekovcu za proizvodnju autoprovodnika za potrebe fabrike „Crvena zastava“ u Kragujevcu. U toku 1984. godine završen je najveći investicioni zahvat do tada. Izgrađena je nova fabrika za proizvodnju telekomunikacionih kablova i lak žice, da bi se posle 3 godine jedan deo programa preselio u novopodignut pogon u Despotovcu.
Počev od 1977. godine u sastav Fabrike kablova posle održanog referenduma ulazi fabrika elektrotehničkih proizvoda „Elmos”. Deo proizvodnog programa je kasnije prebačen u pogon u Ćupriji. Značajnim investicijama uz podršku banaka i Ministarstva odbrane 1983. godine pokreće se pogon za proizvodnju konektora. Kao dopuna osnovnom kablovskom programu već početkom 60-tih godina prošlog veka otpočinje proizvodnja kablovskog pribora. Ona svoj zamah dobija 1986. godine preseljenjem u pogon u Dragocvetu.
Širenjem prozvodnog programa i dislokacijom kapaciteta Fabrika kablova postaje glavni nosilac privrednog razvoja u Pomoravlju. Rekordna proizvodnja od 113.760 tona uz najveću vrednost izvoza od 139,9 miliona američkih dolara ostvareni su 1982. godine. Na kraju 1986. godine u fabrici je bilo zapošljeno ukupno 9665 radnika, što je najviše od njenog osnivanja.
Fabrika kablova nije investirala isključivo u širenje proizvodnog programa već i u podizanje standarda svojih radnika. Izgradila je preko tri hiljade stanova, hotel „Srbiju”, imala sopstvene objekte za odmor u Vrnjačkoj banji i Soko banji suvlasnički odnos u hotelima i odmaralištima u okviru preduzeća „Rekreaturs”. Priključenjem fabrike na magistralni gasovod podignuta je Toplana, koja je toplotnom energijom snabdevala i veliki deo grada. Radi obezbeđenja zdravstvene zaštite svojih zapošljenih osnovan je Zavod za medicinu rada sa ambulantama na tri proizvodne lokacije u gradu. Važno je napomenuti da su u postupku restrukturiranja Fabrike kablova i Toplana i Zavod za medicinu rada preneti gradu, odnosno Zdravstvenom centru Jagodina. To bi se modernim rečnikom danas nazvalo socijalno odgovornim poslovanjem.
Fabrika kablova je pretrpela velike štete usled raspada bivše SFRJ. Najpre je ostala bez velikog dela tržišta za plasman proizvoda, ali i bez dobavljača nekih osnovnih sirovina. Znatan deo dospelih potraživanja od kupaca iz otcepljenih republika nikada nije naplaćen. Dodatni udarac usledio je uvođenjem sankcija Evropske unije, a potom i Saveta bezbednosti UN. Spoljnotrgovinska razmena sa svetom odvijala se preko of šor preduzeća na Kipru sa onim firmama iz inostranstva koje su na takav rizik pristajale uz visoke dodatne troškove po Fabriku kablova. Kontinuitet proizvodnje je održan zahvaljujući preorijentaciji na snabdevanje sirovinama iz Rusije i povećanom plasmanu robe na to tržište, posebno kablova za naftne bušotine. Država je pomagala odobravanjem kredita iz Fonda za razvoj sa najpovoljnijim kamatama.
Kako nijedna nevolja ne dolazi sama, usledilo je 1999. godine tromesečno bombardovanje zemlje od NATO pakta. Ni u tim okolnostima nije prekidana proizvodnja, ali je zbog sigurnosti broj radnika sveden na potrebni minimum uz slanje viškova na plaćeno odsustvo. Kada su satanisti okončali svoj krvavi pir, pokrenuta je obnova zemlje u čemu je Fabrika kablova imala značajnu ulogu kroz isporuku betonskog gvožđa, energetskih i telekomunikacionih kablova za saniranje šteta na stambenim, industrijskim, energetskim, saobraćajnim i drugim infrastrukturnim objektima.
A onda su se posle oktobra 2000. godine desile „promene”. Možda za neke na bolje, za Fabriku kablova, po mom mišljenju, na gore. Najpre su tzv. „krizni štabovi” izvršili smenu na rukovodećim mestima u preduzeću. Potom su likvidirane četiri najveće domaće banke i tako prekinuto finansiranje proizvodnje kroz kredite za pripremu proizvodnje i za izvoz. Drastično je smanjena proizvodnja u nekim od osnovnih dobavljača poput RTB Bor i Petrohemije Pančevo, dok su potpuno obustavljene isporuke olova iz „Trepče” i aluminijuma iz Podgorice.
Država je u svojoj bezalternativnoj težnji ka članstvu u Evropskoj uniji izvršila kompletnu liberalizaciju spoljnotrgovinskog režima tako da se na našem tržištu pojavljuju kablovski proizvodi sa svih strana sveta uz često sumnjiv kvalitet s obzirom da ne postoji obaveza njihovog atestiranja u našim institutima. Najveći domaći kupci su obavezani da svoje kupovine provode kroz tzv. javne nabavke uz uslove koji po pravilu diskvalifikuju srpska preduzeća stavljajući ih u neravnopravan položaj sa onim iz inostranstva.
Počev od 2003. godine počinje saga o privatizaciji Fabrike kablova. Bila je u tzv. „Pulu br. 1” zajedno sa Livnicom tempera iz Kikinde i Fabrikom elektromotora „Sever” u Subotici. Određeni su tzv. privatizacioni savetnici sa zvučnim inostranim nazivima „Deloitte & Touche”, „Harrisons Solicitors”, „Societe Generale” i „Atkins”. Međutim, sve poslove su u njihovo ime obavljali kadrovi iz njihovih ispostava u Beogradu. Za privatizaciju ovih preduzeća, pa i Fabrike kablova, u Agenciji za privatizaciju bio je zadužen „ekspertski tim” na čelu sa Aleksandrom Velkovskim, uvezenim iz Italije. Ispred konsultantskog konzorcijuma odgovoran je bio Nebojša Ćirić iz „Deloitte & Touche”, u jednoj od kasnijih podela karata ministar privrede u Vladi Srbije. Kako su u procesu privatizacije prošla preduzeća u Kikindi i Subotici, dobro je poznato. Srećom po Fabriku kablova, njene zaposlene, ali i grad, ona je još uvek u fazi restrukturiranja. Koliko se direktora Agencije za privatizaciju i ministara privrede u Vladi Srbije od tada do danas promenilo, teško je nabrojati.
U međuvremenu se po Srbiji otvaraju pogoni za proizvodnju kablovskih setova za automobile od firmi iz Nemačke, Južne Koreje i Finske uz obilatu finansijsku pomoć države kroz subvencije za otvaranje novih radnih mesta (najčešće onih koje su prethodno otpustili), oslobađanje plaćanja komunalnih taksa i drugih obaveza. O pravu tih radnika na sindikalno organizovanje, zaključivanje kolektivnih ugovora, ostvarivanje prava iz važećeg Zakona o radu nema ni govora. Stvarni ekonomski efekat ovakvih investicija je sporan i sa stanovišta spoljnotrgovinske razmene. Naime, ove firme se ne snabdevaju kablovima i provodnicima kod srpskih firmi, već ih uvoze iz matičnih fabrika, a u Srbiji se samo na osnovu jeftine radne snage proizvode setovi i ostvaruje profit koji se vraća u njihove zemlje porekla. Valja podsetiti da je Fabrika kablova pored „Crvene zastave” u Kragujevcu proizvodila i isporučivala autoprovodnike atestirane od francuskih fabrika „Reno”, „Pežo” i „Sitroen”, kao i od nemačkog „Mercedesa” za Fabriku kamiona u Priboju.
Ali, ne lezi vraže. Ministar privrede u aktuelnoj Vladi traži na uvid ličnu kartu. Ne generalnog direktora, već preduzeća. Koliko znam takav dokument kod nas moraju imati fizička lica državljani Republike Srbije. Važeći Zakon o preduzećima ne propisuje takvu ispravu. Ministar ipak ne odustaje, jer kaže kako će bez toga imati uvid u imovinu, obaveze i druge podatke o preduzeću? Zar se to ne nalazi u bilansima koji podležu obaveznoj potvrdi ovlašćenog revizora? Ima ih i u Agenciji za privatizaciju i kod privatizacionih savetnika, koji su za njihovo snimanje bili bogato nagrađeni. Kako će se ova saga okončati, nezahvalno je prognozirati, ali vreme za šekspirovsko rešenje dileme biti ili ne biti ističe polovinom iduće reformske godine. Ko doživi, pričaće.
Radomir Košanin
Foto: A. Dobrosavljević
