Korisnici Gerontološkog centra u Jagodini u susret praznicima najviše razmišljaju o porodici, domu koji su ostavili i mestima u kojima su proveli život. Njihove želje su da vide decu i unuke, a neki žele i da im zapevaju estradne zvezde poput Radeta Jorovića
Odlični uslovi za život: dom za stare u Jagodini
U Geronotloškom centru u Jagodini praznična atmosfera. Iako je uprava organizovala doček, stari sa setom razmišljaju o prošlim životima, domu i deci koja ih retko obilaze. Mada, neki od njih imaju i lične želje čije bi im ispunjenje obojilo staračke dane.
Niko je ne obilazi: Radojka Marinković
,,Kad bi mi Bog dao da čujem Radeta Jorovića na televiziji da kaže „za Radojku pevam” i da mi zapeva jednu narodnu pesmu, mogla bih odmah da umrem. Eto to je moja želja. Sve bih vas častila, ceo dom. Ja sam pobegla od kuće od sina i snaje koja me je maltretirala. Oni sede do jutra, a ja stara žena od rane zore ustajem i radim kod nekog bilo šta da mi pruži po nešto da se prehranim. Deca su me napadala, snajka me je maltretirala, pije pa leti da me ubije. Niko me ne obilazi i ne želim, sodu bih im u oči bacila kad bi došli. Ja sam dve kuće pravila pa su me oni isterali iz moje kuće. Nemam više želju ni da ih vidim, ni da se vratim”, kaže Radojka Marinković.
Baka, kojoj su su deca i unuci rasuti po celom svetu, Milka Savić (85) danonoćno razmišlja o njima.
,,Imam ćerku koja je udata u Jordanu, druga ćerka mi je umrla i od nje imam unuke koji žive u Azerbejdžanu, Nemačkoj. Retko me posećuju, daleko su svi. Mislim samo na to da mi budu živa i zdrava deca. Ništa mi nije potrebno, nemam drugih želja, moje vreme je prošlo. Samo želim da budem u sobi kada me ćerka nazove, da negde ne odem slučajno pa da me ne dobije, a tako se retko čujemo”, kaže Milka.
Među usamljenima ima i onih koji su se našli i zavoleli. Tako su Slovenac Franc Jančar (68) i Desanka Perić (82) već četiri godine u vezi a od skoro su i zajedno u sobi.
Zajedno u sobi: Franc Jančar i Desanka Perić
,,Desa i ja smo se ovde upoznali i združili. Ovde sam gde sam i znam da ću ovde ostati do kraja. Desa teško hoda, inače ja bih je vodio da prošetamo po gradu, do pijace. Proslavili smo katolički Božić koji slavim, ćerka me nije ni pozvala da mi čestita. Odnegovao sam unuka od dve i po godine. Život sam mu dao i posvetio, a on je na kraju kad je odrastao otišao u „subotare”. Otišao je u inostranstvo i sada živi u Švajcarskoj, radi na građevini. Majka i otac su ga ostavili kod mene od pet kila mesa, školovao sam ga, dao sam ga u policajce. Ali eto, život je hteo nešto drugo za njega. Gledam danas njegove drugove, mladi, prolaze, meni su oni dika i ponos, a moj unuk… na građevini. On mi je razočarenje ali mora da se živi, nemam želja, imamo ovde proslavu za Novu godinu e eto, tome se radujem”, kaže Franc.
Petrija Radivojević ima samo jednu želju.
,,Samo da još jednom za života vidim moj Boljevac. Sin mi je umro prošle godine, imam dva unuka koji su profesori u Beogradu. Moj sin truli u zemlji, ja trulim u domu. Samo kad bih moj Boljevac još jednom videla”, priča Petrija kroz suze.
Želim da još jednom vidim moj Boljevac: Petrija Radivojević
Neki beže od fotoaparata jer ne žele da im komšije u mestima iz kojih dolaze znaju da su u Domu za stare. Ne žele saželjenje, ali se stide što nisu kod svojih kuća koje su celog života pravili. Mnoge od njih deca ni unuci ne obilaze, ali stari to ni pod mukama ne bi priznali. Kažu da se javljaju i da im šalju novac, poklone i da bi došli, ali nemaju vremena od posla i obaveza.
Anita Mitrović
