Piše: Petra Milosavljević
master psihologije

Često ćete čuti ovu rečenicu kada izvadite slušalice iz ušiju i stavite na „on“ svest o svom okruženju, i to u autobusu dok vas udaraju korpama i rančevima, u biblioteci, u kafiću za susednim stolom ili na pijaci dok kupujete jabuke od omiljenog prodavca.
Čućete je kao zaključak razgovora o trenutnom stanju i životnoj situaciji, kao tačku na „oplakivanje“ sopstvenog života.

Dobro je to, pozitivno reagovanje na svakodnevni pritisak. Shavatamo da je život isti za sve, pun borbe za opstanak. Nismo usamljeni u svemu tome, i drugi su u sličnoj situaciji ili, zamislite, možda „ima i gore“.

Ali koliko zaista shvatamo da i drugi imaju iste potrebe kao i mi? Koliko razmišljamo o tome šta se krije iza najšireg osmeha ili najljubaznijeg gesta? Možda, ali samo možda, iza toga se ne krije zlonamernost ili ono što nastaje kao posledica naše omiljene „nju/njega je život mazio“.

Možda (sad ću reći nešto nezamislivo) su to osobe koje dobro znaju šta je nesreća i koje, znajući taj osećaj, ne žele ni na koji način doprineti tome da ga i drugi iskuse.

Ili, kako reagujete na najočigledniji poziv u pomoć? Da li ste u stanju da saosećate? Saosećanje ili empatija, odnosno sposobnost da prepoznamo, razumemo i doživimo emocije drugih, javlja se oko druge godine života. Bebe su već tada sposobne da odglume emociju koja kod drugih, njima bitnih ljudi izaziva empatiju, odnosno određenu reakciju. Kada kao tako mali „naučimo“ empatiju, šta se kasnije desi sa njom, gde je?

Lako nam je da prepoznamo sopstvene potrebe i da radimo na tome da ih zadovoljimo. Bebe, nesvesne svog postojanja, znaju da se služe različitim sredstvima u cilju osećanja zadovoljstva. U dnu Maslovljeve piramide potreba nalaze se bazične, fiziološke potrebe, zatim potrebe za sigurnošću, a potom potrebe za pripadanjem. Tek posle toga nalaze se potrebe za samopouzdanjem  i samoostvarenjem. To znači da kada smo nahranjeni, utopljeni i bezbedni, tražimo prisustvo drugih, intimnost i prisnost, kao preduslov za osećaj potpunog zadovoljstva.

Mi smo društvena bića i prisustvo drugih nam je i cilj i sredstvo opstanka. Pogledajte samo doživljaje glavnog lika filma „U divljinu“ (Into the Wild) reditelja Šona Pena, koji kreće u avanturu sa idejom da je dovoljan sam sebi, a završava sa velikim žaljenjem što se odlučio za samoću.

Zašto nekada ne delujemo u cilju zadovoljenja potrebe za drugim ljudima? Zašto ne reagujemo u skladu sa empatijom i drugim pozitivnim osećanjima kad od toga možemo imati benefita?

Probajte samo jednom da testirate svoje emocije, da im se prepustite, možda otkrijete nešto novo o sebi.