Piše: Ljubiša Bata Vujić

Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka nije bilo kuće u Srbiji u kojoj se nedeljom u osam uveče nije gledala, u to vreme, izuzetno popularna serija „Otpisani” reditelja Aleksandra Đorđevića, čiju reprizu možemo ovih dana da pratimo na RTS-u u jutarnjim terminima. Tematika pomenute serije bila je vezana za život i otpor ilegalaca u okupiranom Beogradu tokom Drugog svetskog rata. U vreme premijernog prikazivanja serije nije bilo deteta u Srbiji koje se nije poistovećivalo sa Prletom i Tihim, koji su se ponosno suprostavljali okupatoru u tada „otpisanoj” zemlji. Ali, to su bila neka druga vremena…

Danas se u sličnoj situaciji, posle gotovo pola veka, nalaze lokalni mediji u Srbiji, čiji su osnivači lokalne zajednice, jer su ih Ministarstvo kulture i informisanja i novinarska udruženja otpisali i digli ruke od njih, kao da su totalno bezvredni i kao da u njima ne rade ljudi koji su decenijama unazad profesionalno, pravovremeno i odgovorno informisali i izveštavali građanstvo o svemu što se dešavalo u sredinama u kojima su radili.

Ministar sa razbarušenom frizurom i njegov asistent zadužen za medije Mirković tako zdušno zagovaraju privatizaciju preostalih, nebeogradskih medija kao da im život zavisi od toga, i ako odlično znaju da to sasvim sigurno znači gašenje novinarske reči iz unutrašnjosti Srbije, odnosno likvidaciju pomenutih medija. Zašto?

U svojim obraćanjima, u kojim uvek i praktično nema nikakve argumentacije, kriju se iza briselskih zahteva, poistovećujući nas s korovom i parazitima koje treba iskrčiti i uništiti kako bi Srbija jurnula u svoju evropsku budućnost i u okrilje Evropske unije.

Čak idu toliko daleko i s ponosom ističu da su nacrte seta medijskih zakona, koji su pisali oni i njima slični, a koji ne donose ništa sem gašenja medija u unutrašnjosti Srbije, poslali u Brisel, kako bi im tamošnji medijski eksperti dali potvrdan odgovor, iza koga bi mogli da se kriju u sprovođenju svog suludog nastojanja.

Za pomenutu gospodu imam jedan veoma originalan predlog, koji bi sasvim sigurno naišao na oduševljenje u svim važnim evropskim forumima i koji bi dao još značajniju dimenziju njihovog udvoričkog i poniznog ponašanja, a to je da pokrenu i privatizaciju Srpske akademije nauka, kako bi napokon iščupali iz korena sve što je srpsko i što predstavlja svu našu tradiciju, posebnost i prosperitet.

Ali vratimo se medijima. Na pitanje novinara „Geopolitike” upućeno profesoru Edvardu Hermanu, jednom od najvećih, živih eksperata i poznavalaca medija u svetu, da je srpski politički vrh po naredbi EU odlučio da okonča državno posedovanje medija i da li je to dobra ideja, kao i da li će ovakva izmena zakona doprineti boljem informisanju javnosti i jačanju demokratije, on je odgovorio:

– To je užasna ideja koja se suprotstavlja javnim interesima u najdubljem smislu. Ona će doprineti da javnost bude lošije informisana i biće pogodnija za manipulaciju od strane privatnih i stranih interesa, i samim tim oslabiti demokratiju. Ovo slabljenje će uslediti, jer komercijalni mediji postepeno zamenjuju programe, u čijem se sadržaju nalaze informisanje,vesti, javna pitanja, umetnost, kultura, dečiji programi, zabavnim programima i prikazivanjem scena nasilja koje privlače pažnju publike, i poželjnije su za one koji se reklamiraju. Odvraćanje pažnje od ključnih pitanja kreira okruženje pogodno za dobru prodaju. Ustanovljenje javnih medija bukvalno u svakoj zemlji, zasnovano je na saznanju da komercijalni mediji teže da zabave i skrenu pažnju populacije od važnih pitanja, pre nego da je prosvetljuju. Ovo je osnovna zakonitost medijskog ponašanja, konstatovao je Herman.

Na pitanje novinara da iz Ministarstva kulture i informisanja tvrde da će povlačenje države iz vlasništva nad medijima doprineti kompetitivnosti i raznovrsnosti medija u Srbiji, on odgovara :

– To je besmisleno. Kao što sam istakao, kompetitivnost privatnih medija postoji samo u odnosu na one koji se reklamiraju, i što su intenzivniji, to se umanjuje javni servis (obrazovanje, dečiji programi, informacije) i nudi provokativniji sadržaj kao što su seks, nasilje i agresivnije sejanje straha i ratne propagande. Najvažnija razlika u pogledu medijskih sistema Britanije i SAD je razlika koja postoji između državnih i komercijalnih medija. I u Britaniji deluju državni, lokalni mediji koji su veoma dobri u obezbeđivanju informacija i doprinosa demokratskom redu. I sam UNESKOV izveštaj sugeriše da kompletna dominacija komercijalnih programa predstavlja pretnju po istraživačko novinarstvo, uspon Gugl novinarstva i smanjen kvalitet informacija, rekao je Herman.

Na pitanje same ekonomske teorije o privatizaciji medija, profesor Herman je odgovorio:
– Važan deo ekonomske teorije čini pojam eksternalija, koji se odnosi na uticaj ekonomskih procesa koji nisu uzrokovani samim tržištem, kao što je zagađenje vazduha sagorevanjem uglja ili odlaganje otpada u reke. Neke eksternalije su pozitivne, kao što je sađenje drveća i cveća oko fabrika, ali mnoge važne eksternalije su negativne i štetne za javnost pri čemu onaj koji ih proizvodi ne trpi nikakve gubitke ni posledice. U slučaju medija, pod pozitivnim eksternalijama podveli bi pružanje vrednih informacija javnosti koje bi građane učinile bolje informisanim, kompetentnijim učesnicima u političkom procesu. Negativne eksternalije podrazumevaju produkciju neprekidnog niza scena seksa i nasilja koji građane čine nesigurnim, frustriranijim, zastrašenim i spremnim da se i sami uključe u činove nasilja. Ovi mediji neprestano deluju na ljude koji postaju podložni manipulacijama. Mediji koje poseduje država ne osećaju pritisak tržišta i mogu sebi priuštiti mogućnost da prave programe koji karakterišu pozitivne eksternalije, i mnogi od takvih medija i postoje kako bi obezbedili benefite za javnost. Mnogi od njih predstavljaju institucije javnih, lokalnih servisa i predstavljaju koncept koji je u obavezi i sa odgovornošću da emituje programe namenjene edukaciji dece, kako bi učila o umetnosti, istoriji, svetu i generalno, izgradnji javnog razumevanja onih pitanja koja bi omogućila građanstvu da inteligentno učestvuje u stvarnoj demokratiji. Mediji u privatnom vlasništvu nemaju takav podstrek, njihovo delovanje usmereno je usled komercijalnih pritisaka na proizvodnju zabave i programa punih nasilja koji odvraćaju pažnju populacije sa veoma važnih pitanja i problema, to su, dakle, programi koji stvaraju negativne eksternalije. Dakle, sama ekonomska teorija upućuje na štetne posledice privatnog vlasništva nad medijima, kaže profesor Herman.

I na kraju, na pitanje da li je plan da se ukloni državno vlasništvo iz medija u interesu srpskog naroda, Edvard Herman je odgovorio :

– Svakako nije u interesu većeg dela populacije, ali će poslužiti interesima saradnika EU, koji će nametati antijavni interes neoliberalne vladavine okupiranoj populaciji, pravilo koje se ne primenjuje ni u Britaniji, ni u Francuskoj ili Nemačkoj. Državni, lokalni mediji nastavljaju da budu prihvaćeni i finansirani u ovim zemljama, a u Nemačkoj predstavljaju najvažnije emitere. Oni se tamo čuvaju, neguju i štite, jer važne medijske zadatke izvršavaju bolje nego privatni mediji, i javnost, ako ne i elita, ih smatra neophodnim. Rešenje kojim se potpuno ukida državno vlasništvo nad medijima može biti lako nametnuto samo POKORENOM NARODU NA POKORENOJ TERITORIJI. Vladajuće i dominantne zapadne elite nameću neoliberalni projekat kako sopstvenom stanovništvu tako i okupiranim narodima i klijentima. U toku je globalni napad na državu blagostanja, klasni rat, koji ukida javno obrazovanje, socijalne programe, kao i javne medije. Međunarodni monetarni fond godinama nameće takav program slabim zemljama kao deo ,,programa strukturnog prilagođavanja”. Ovaj proces se sporije odvija u dominantnim zemljama u kojima ostaci demokratije još uvek štite javnost i socijalne institucije koje služe interesima većine, ali slabe zemlje poput Grčke ili Kipra su one koje se mogu lako i bez problema pregaziti, baš kao što je to slučaj i sa Srbijom. Britanski ambasador može da pohvaljuje do besvesti planirano srpsko ukidanje državnih medija, ali njegova sopstvena vlada desnog krila u Britaniji i ona Merkelove u Nemačkoj ne mogu istu stvar da učine sa medijima u svojim zemljama, zaključuje je profesor Herman.

Baš se pitam da li su ovo pročitali vodeći ljudi resornog ministarstva i novinarskih udruženja, čija je suština i svrha da vode brigu o medijima i novinarskoj profesiji u Srbiji, ili udobno zavaljeni u svojim beogradskim kabinetima svesno učestvuju u nalogodavnim eksperimentima svetskih moćnika koji pojma nemaju šta je Srbija i gde se, uopšte nalazi. Tužno i jadno, ako je to cena evropske budućnosti Srbije. Šta je sledeće?

Šta preostaje lokalnim javnim medijima čiji su osnivači lokalne zajednice? Da profesionalno, ponosno i uporno nastave da rade ono što najbolje znaju. Da pravovremeno, objektivno i brzo izveštavaju građanstvo o svemu onome što se dešava. Mi ćemo tako raditi, jer jedino tako i umemo da radimo, iako nas nema u nacrtima predloženih medijskih zakona, iako moramo da trpimo zulum SOKOJ-a, iako od 1. januara ove godine više ne možemo da apliciramo kod našeg tužnog Ministarstva za projekte koje smo tako dobro i kvalitetno radili, jer su ta sredstva namenjena privatnim emiterima i nezavisnim produkcijama. To je naš krst koji već godinama nosimo, s teškom mukom, ali ga nosimo. Vlada i ministri neka ćute, od njih ionako odavno nismo čuli ništa pametno.

Ostaje nam da se nadamo, iako smo OTPISANI, baš kao Prle i Tihi, uz opasku da je Aleksandar Đorđević snimio i nastavak popularnog serijala „Povratak otpisanih”, možda se i mi vratimo da ovoj pregaženoj Srbiji otvorimo oči, to nam je u opisu posla, ma koliko to nekome smetalo …