ZAŠTO SRBI NEDOVOLJNO KORISTE ĆIRILICU

Posle sedam brojeva, osmi broj časopisa „Giri“, glasila Šotokan akademije Srbije koji se štampa u Hrvatskoj odštampan je – ćirilicom. Urednik časopisa je Slavko Bubalo iz Vukovara. Ovaj ćirilični broj je promovisan na nedavno održanom karate seminaru u Jagodini, dok se polovina dnevnih listova u Srbiji štama – latinicom

Drevna veština japanskog izvornog Karate Do-a, kakvu sensei Velibor Vebo Dimitrijević prenosi sve većem broju Srba, itekako ima veze sa Srpskim junacima i borcima za slobodu, stolećima unazad. Ova japanska veština je nastala pre oko trista godina u Japanu, a vežbali su je samuraji radi odbrane svojine i života. Šihan (osnivač stila) Taiđi Kaze je jedan od veoma retkih Japanaca koji su zadržali put izvornog oblika ove veštine, a koju je on naučio od samog Gičina Funakošija. Naš čovek, Srbin, sensei i šihan Šotokan akademije Srbije, Vebo je jedan od nekoliko ljudi kojima je Kaze preneo ovu veštinu u izvornom obliku. Štaviše, Vebo je bio i prvi asistent Kazeu. Kaze je jednom prilikom rekao: „Za moj karate trebaju mi ljudi velikog kalibra, a ne prolaznici sumnjivog morala“. Vebi je objašnjavao i nešto što drugima nije. Zašto, to objašnjava navedena rečenica sensei Kazea.

Naslovna strana časopisa “Giri”

Sensei Vebo je na seminarima mnogo puta pravio paralele između herojstva, poštovanja kodeksa ponašanja i privrženosti svojoj naciji i zemlji između japanskih samuraja i srpskih hajduka, ustanika i heroja. Nije potrebno mnogo vremena da se, posmatrajući treninge ove japanske veštine, zaista i uoče velike sličnosti između japanskih samuraja i srpskih junaka. Kakva je razlika između borenja Cara Lazara, Miloša Obilića, braće Jugovića, Kosančić Ivana, Toplice Milana …između Karađorđa, Tanaska Rajića, majora Tepića… Mnogo je imena srpskih junaka koja mogu, ne samo da stanu rame uz rame sa japanskim samurajima, nego da ih svojim herojstvom i nadvise.

Ali, u čemu se onda razlikuje ono što su Japanci sačuvali kao svoju drevnu ratnu veštinu i veštine i kodeksa ponašanja svih pomenutih i mnogo, mnogo nepomenutih Srpskih junaka? Zar borenje Kosovskih junaka protiv četvorice, petorice Turaka nije isto što i borenje Japanskih samuraja protiv četvorice protivnika? Izgleda da je osnovna razlika samo u tome, što su Japanci to sačuvali i neguju ga kao životnu filozofiju, a veliki broj Srba danas jedva i da zna imena Srpskih „samuraja“.

Nažalost, biće da je tako i sa ćirilicom. Da li je moguće da danas, kada je u Srbiji ćirilica zvanično službeno pismo, mnogo veliki broj Srba još uvek koristi latinicu. Danas kada je čak i na internetu omogućeno da postoji domen na ćiriličnom pismu i da se ona koristi bez ikakvih problema čak i na internetu. Zašto se danas skoro polovina dnevnih listova i ko zna koliko periodičnih časopisa u sred Srbije štampa – latinicom? Zašto mi Srbi ne želimo, kada nam taj beli svet omogućava da sačuvamo naše ćirilično pismo ?

Srpska Šotokan akademija je, štampajući svoj časopis ćirilicom, htela da da svoj mali doprinos očuvanju našeg pisma. Paradoks jeste u tome, što se ovaj list štampa u – Hrvatskoj.

„Giri“ izlazi jednom godišnje i namenjen je pre svega članovima srpske Šotokan Akademije, ali u njemu ima mnogo članaka koje bi zanimao veliki broj ljudi koji se intersuju za ispravnu životnu filozofiju, kao takvu. Urednik ovog časopisa, Slavko Bubalo, koji je i sam karateka, živi i radi u Vukovaru. Bavi se novinarstvom na lokalnoj vukovarskoj televiziji. Osim ovog časopisa, uređuje i časopis „Izvor“ koji se takođe štampa ćirilicom. Namenjen je Srbima u istočnom delu Hrvatske, ali se distribuira i u drugim delovima ove države, pa ga čitaju i Srbi u Dalmaciji, Liki, Baniji, Kordunu…

„Giri“ se štampa u preduzeću „Grafika“ u Osjeku. Bubalo kaže, da je bilo malo čuđenja i radoznalih pitanja, kada je firmi „Grafika“ doneta priprema lista u ćirilici, ali da nije bilo baš nikakvih problema zašto oni to treba da štampaju u – ćirilici. Inače, sa ovom firmom po pitanju štampanja lista „Giri“ Srpska Šotokan Akademija sarađuje od počtka izlaženja lista i ne da nije bilo problema, nego su radnici ove firme uvek bili veoma ljubazni.

Slavko je veliki borac za očuvanje srpstva na prostoru Hrvatske i nije želeo da se seli iz rodnog Vukovara. Očuvanju ćirilice je posvećen jednako kao karateu i reklo bi se, tome pristupa na isti način kao vežbanju ove Budo veštine. Možda i jače. Teško mu je da shvati da Srbi u Srbiji koriste – latinicu.

Sensei Slavko Bubalo u Jagodini

– Ono što odmah možemo da učinimo kao Srbi, je to da svi počnemo da pišemo i koristimo ćirilicu. Na naš narod ovde u Vukovaru vrši se veliki pritisak da se odreknemo svog jezika i pisma, a jedan od glavnih argumenata, koji ekstremni deo Hrvata koristi u tim pritiscima je da kažu kako nama ćirilica ne treba, jer je niko ne piše ni u Srbiji.

Krajnje je vreme da kao narod odrastemo i počnemo da poštujemo svoje vrednosti, da imamo samopoštovanje, jer će nas tada i drugi uvažavati. Ovo nije poziv na ukidanje latinice, ali ona nam treba samo onda kada pišemo na nekom drugom jeziku. Evo i na fejsbuku i na internetu od upotrebe svog pisma deli nas samo jedan klik mišem. Zar smo toliko lenji i zar nam je toliko teško da prebacimo tastaturu na naše pismo? Zaista ne shvatam. Izlaženje „Girija“ na ćirilici lepo je primljeno i pozdravljeno od strane svih članova naše Akademije, a činjenica da se štampa u Hrvatskoj može da bude određeni kuriozitet i ohrabrenje i za narod u Srbiji. Kad može ovde, što ne bi moglo i u Srbiji – pita se Slavko Bubalo iz Vukovara, koji ne propušta ni jednu priliku da poseti Jagodinu.
Tekst i foto: S.Alempijević