Stojan Milošević najveći poljoprivrednik u despotovačkopj opštini

U ratarstvo, voćarstvo i vinogradarstvo Stojan je prošle godine uložio 35.000 evra

Porodica Milošević iz Medveđe najveći je proizvođač ratarskih kultura. Iako imaju samo desetak hektara svoje zemlje, oni pod zakup rade skoro 80 hektara, a sav prinos prodaju na tržištu pošto nemaju stoku za koju bi ostavljali hranu. I svako zna svoj deo posla. Miloševići uzgajaju kukuruz, pšenicu i suncokret. Na tri hektara imaju 2.000 sadnica kruške, šljive, jabuke i dunje, a prošle godine su iz vinograda nabrali 6,5 tona grožđa od čega prave rakiju i vino.
– U ratarstvo, voćarstvo i vinogradarstvo prošle godine sam uložio 35.000 evra. Može da se zaradi, ali nema ko da radi. Najveći problem je što naši seljaci nemaju znanja i što 95 posto njih čine stariji od 60 i 70 godina. Oni su polupismeni, zadrti i tvrdi na ulaganja. Nema ni ko da ih nauči. Ja za sezonu bacim po 4 vagona veštačkog đubriva. Bez takvog ulaganja nema ni prinosa – kaže Stojan.

On dodaje da je najviše znanja stekao zahvaljujući stručnim predavanjima koje organizuje Udruženje voćara “Plava šljiva”. Od udruženja dobijaju i besplatne sadnice, što nije zanemarljiva pomoć. Planiraju da naprave dva ogledna voćnjaka sa sistemom navodnjanja “kap po kap”, a možda i sa protivgradnim mrežama. Kada drugi poljoprivrednici vide da to vredi, možda se i oni odluče da kupe.
– Slobodan Stojanović, predsednik Udruženja, za poslednje četiri godine učinio je više za poljoprivredu nego što je urađeno od Drugog svetskog rata. Poljoprivreda nikoga nije interesovala, jer se sva pažnja poklanjala rudnicima i buxetskim firmama. Da nije bilo nekih predavanja, ne bih na Novosadskom sajmu dobio zlatnu medalju za rakiju od kruške, ni srebrnu za šljivovicu. To nije mala stvar, jer se tamo ocenjuje 500-600 uzoraka. Krajem ove godine trebalo bi da udruženje zaposli tehnologa, kako bismo ozvaničili proizvodnju i dobili akcize. Ukoliko ne dođe do toga, ja ću sam da brendiram svoje proizvode – dodaje Stojan.

Zanimljivo je da se on nije oduvek bavio poljoprivredom. On je prvi u selu postavio satelitsku antenu. Kada je saznao da se u Švajcarskoj traži taj zanat, otišao je u Lozanu sa suprugom Biljanom. Zarađivao je više nego njegov otac Radosav i majka Milenka, koji su takođe bili u Švajcarskoj. Međutim, posle deset meseci se vratio, jer je Biljana htela da njihova deca odrastaju u Srbiji.
– U Švajcarskoj se plaća pamet. Ali, ja se svuda snađem. Nastavio sam da postavljam satelitske antene u Srbiji. U vreme najgore krize kada su plate bile 5 i 10 ondašnjih nemačkih maraka, mesečno sam zarađivao 2.000 maraka. Tako sam živeo do bombardovanja. Onda sam posejao pšenicu. Kada sam je prodao po 5 feninga, parkirao sam mašine pod šupu i 2001. godine otvorio firmu.

Firma „Satelit šop”, u sklopu koje su bile dve prodavnice u kojima je radilo 15 radnika, tehničkom robom snabdevala je pola centralne Srbije. Stojan je prodavao satelitske antene, prve lcd televizore, polovne računare iz Švajcarske. Šleper robe prodao bi za noć. To su bile pare, kaže Stojan, jer je imao godišnji promet od 3.000.000 evra. Zbog pada kupovne moći i sve većeg broja prodavnica tehničke robe firmu je zatvorio 2011. godine i vratio se poljoprivredi.
– I moj otac Radosav i dalje radi iako ima 74 godine i odličnu devoznu penziju. Rekao sam mu da mora još uvek da radi, jer mi nije obezbedio milion maraka da ja ne bih morao ništa da radim – šali se Stojan.

Radosava smo stvarno zatekli kako tanjira njivu. Rekao nam je da mu ništa nije teško, jer voli da se bavi poljoprivredom.
– Jesenas sam zadrljačio 40 hektara. Nekada radim po čitav dan. Ali, ne mogu baš svakog dana, jer sam operisao oba kuka. A traktor trese celo telo. Poljoprivreda je za mene uživanje – kaže Radosav.

Biljana, na koju se vodi poljoprivredno gazdinstvo, zadužena je za prskanje voća i sakupljanje šljiva. Ni njoj ništa nije teško, a posao je znala, jer je i ona dete sa sela.

‘RANA MORA DA POBEDI
Stojanov čukundeda Milan Milojković napravio je kapital na proizvodnji rakije i vina. Bio je četiri godine u ropstvu u Nemačkoj za vreme Prvog svetskog rata. Radio je u oblasti Neker ispod Švarcvalda i tu je naučio tajne pravljenja ovih alkoholnih pića. Nastavio njegov sin Tika, dok je Tikin sin Živojin smanjio proizvodnju rakije i vina. Ali, on je zaslužan što je Stojan sada veliki proizvođač rakije i vina.
– Deda mi je rekao da obnovim vinograd i ja sam posadio 900 čokota. Iako je firma odlična poslovala, rekao je da će taj moj biznis da propadne i da svake godine posadim po 100 drveta. I ja sam ga poslušao. Rana mora da pobedi, govorio je moj deda – seća se Stojan.

SUBVENCIJA KAO SOCIJALNA POMOĆ
Prema Stojanovom mišljenju, država treba da plaća subvenciju po kilogramu isporučene robe.
– Cilj subvencije je da poljoprivredniku bude lakše, da bi mogao da nabavi repromaterijal, a finalni cilj je da država ima dovoljno hrane za sopstvene potrebe i za izvoz kako bi ostvarila devizni priliv. Ovako se telad i bikovi prodaju u Albaniji, mleko po selu krčme na ogradu, a sir na pijaci. Država nema ništa od toga, a daje silan novac za subvencije. S druge strane, oni koji žive u gradovima, mogli bi da kupuju jeftiniji finalni proizvod. Ako smo suncokret pretprošle godine prodavali za 56 dinara po kilogramu, a ove za 27 dinara, ulje bi trebalo da bude jeftinije – zaključuje Stojan.

Tekst i foto Z. Gligorijević