Jagodina, 12. mart 2014. godine
“Govorim u ovom pečalnom trenu u ime profesorove porodice, u ime Pravnog fakulteta u Beogradu i u svoje ime.
Poezija zemnog života je poezija svetlog i tamnog. Jesmo li sada u tamnom? Svetac naše Crkve Nikolaj pisao je da je život sazdan od troga: od sreće kao dara Božijeg, od nesreće kao dopuštenja Božijeg, jer stalna sreća bi bila dosadna, i od smrti kao pobede Božije jer bi stalna nesreća bio pakao bez izlaza.
O dvovekovnom opusu prof. Marka Mladenovića može da se govori samo uz odvažnu sažetost i u grehu površnosti. Ta skica ima tri elementa: o naučnim radovima, naučnoj karijeri i ličnosti profesora. Ima slovo i o smrti.
Profesor dr Marko Mladenović
Uvid u naučnu karijeru profesora Marka govori ne samo o ekspresiji uspeha, već i o ekspresnom uspehu (vrlo brzi završetak pravnih studija, najmlađi presednik okružnog suda…). Naučna karijera profesora daje tri velike pouke:
– Prva pouka: Veliki brodovi ne plove malim vodama. Zato i odsustvo želje da se učestvuje u mentalnom provinicijalizmu, otuda i aristokratska izolacija od blatnjavih fakata vremena.
– Druga pouka: Zlovolja drugih je nemoćna pred radom. Korisna, spasonosna formula za mlade, talentovane, autonomne i autentične naučnike. Rad je poreklo nade i samo elita konstituisana na vlastitom radu ima relaksiranu budućnost.
– Treća pouka: Budi oprezan prema krajnjim pohvalama da ne bi poleteo bez krila i krajnjim pokudama da se ne bi poništio bez nadežde.
Prof. Marko svedoči da poezija nije životni luksuz, već nužnost, posebno u ovoj civilizaciji koja je elegična u epskim razmerama. Duhovni profil profesora Marka je martirion, svedočenje žrtvom, o nemoći racionalnog/naučnog koji može da sazna samo površinu, samo prašinu ljudskog bića i o nužnosti poezije koja svojom metafizikom može najviše da se približi suštastvu čoveka.
Na promocijama brojnih knjiga prof. Mladenovića već dva veka živi teza o selidbi profesorovog pera iz pravne u književnu sferu. Uvek smo bili opozicija takvom stavu, smatrajući da je to samo promena izražajnih sredstava i ostajanje u istom duhovnom krugu.
Veza prava i književnosti je i personalna (jaku pravničku frakciju u sferi umetnosti čine Gete, Dostojevski, Balzak, Nušić, Rakić, Jovan Sterija, Dučić, a ako je književnost slikanje rečima onda i slikari Kandinski, Peđa Milosavljević… ) i suštinska (višeznačnost/polisemičnost je jedan od osnovnih signala vrednosti umetničkog dela. Dok umetnik samo proizvodi polisemičnost a ne mora da je bude i svestan, pravnik mora i da proizvodi i da bude svestan polisemičnosti svog iskaza).
Pravo i književnost jesu duhovnost koja na radosnu polzu sjedinjuje racionalno i poetsko.
Bogatu ličnost prof. Mladenovića ozvučićemo u ovom trenu samo sa dve note:
Prvo: gospodstvena tolerancija: u vlastitom iskustvu saglasan sa profesorom na duhovnom i moralnom nivou, manje smo, blago kazano, bili saglasni na nižem političkom i navijačkom nivou (profesor je navijao za Zvezdu). Profesor je bezpauzno činodejstvovao svoju toleranciju ;
Drugo: entuzijazam za socijalno dobročinstvo – radoljublje rodoljublja i vizionarstvo realnog pesimizma (daj Bože da profesor ne bude u pravu da je poslednja srpska linija odbrane na Kalemegdanu). U svom delovanju u Udruženju „Opstanak“, prof. Marko je pokazao odanost i lirski entuzijazam u borbi za opstanak Srpskog naroda.
Nekada i Rusi pogreše: Postoji jedna ruska misao da se priroda odmara na deci genija. Ovu misao demantuje činjenica da profesor Marko ima sina Milana koji je duhovni grof i sina Nenada koji je svetski autoritet u matematici, i još bolju unučad.
Najzad, slovo o smrti.
I profesor, a i ja, gajili smo iluziju o vlastitoj besmrtnosti. Ja sam kasnije postao vlasnik misli da će dragi Bog sadašnjoj ekumeni ove Planete produžiti život 50 do 100 godina, a mi tu Božiju blagodet ne bi odbili.
Ipak, smrt nije tako strašna.
Smrt je nemoćna, smrt je svedena na banalno polje materijalnosti i bespomoćna je pred silom Duhovnosti. I sećanje pobeđuje smrt. Život svedoči da odsustvo daljnje fizičke prisutnosti dragog lica zapravo uvećava njegovo emotivno i duhovno prisustvo. Protivrečno i tačno: odsustvo snaži prisustvo.
Episkop Nikolaj kaže da smrt nije tačka, već zapeta u životu, smrt je samo promena oblika egzistencije: iz materijalne, truležne, efemerne u večiti, duhovni život.
Smrt je nekad nagrada. Pošto su sagradili Apolonov hram u Delfima, slavni arhitekti tražili su od Apolona nagradu za taj trud. Apolon im je za sedam dana obećao veliku nagradu. Osmog dana od Apolona je stigla nagrada – brza i laka smrt.
Nekada je smrt uslov slave: Ahilu je Tetida prorekla da ako ode u boj na Troju imaće slavan ali kratak život, a ako ne pođe na Troju biće besmrtan i bez slave. Ahil je izabrao slavu i smrt. Prof. Marko, slavan i besmrtan, živeo je bez te alternative.
U Crkvenom pravu smrt je gubitak samo građanske, ali ne i crkvene pravne sposobnosti. Na zemlji postoji samo jedan deo Crkve, dok drugi postoji na Nebu. Smrt nije način izlaska iz Crkve, nego način prelaska iz jednog dela Crkve u drugi deo. Član Crkve i posle smrti ostaje subjekt crkvenih prava: prava na crkveni pogreb, spomen, molitve Crkve… I posle smrti smo potčinjeni crkvenom sudu, koji može ili da kaštiguje ili da nagradi proglašenjem za sveto lice (kanonizacija).
Protivrečnost nije opozicija, već odlika istine. Brojni su primeri protivrečnosti kao ontologije istine: Sveti Sava je biološki sin svog oca i duhovni otac svome ocu; Pavle, na grčkom znači mali čovek, a svako onaj ko je pred Bogom mali jeste veliki čovek; radni sto Čehova je bio u tzv. bezurednom poretku; Cigani, junaci poezije Mike Antića, imaju tačan stih da je najteža prazna torba, a pesnik veli u istinitom protivrečju da su najčvršća vrata koja su širom otvorena; sovjetski kosmonaut Gagarin je mogao više ali nije mogao manje (mogao je da bude pionir kosmosa, ali na doručku kod engleske kraljice nije uspeo apsolutno tačno da koristi složen sistem escajga); Rafael, taj princ slikarstva, imao je originalnost koja se, prema Delakrou, temeljila na plagijatu, na pozajmljivanju ideja drugih slikara.
Kazaću jednu protvrečnu misao. Profesor Marko je umro duhovno mlad jer je do poslednjeg trena govorio stihove Dučića i francuskih pesnika i govorio mi je da planira da piše roman o sebi i 23. veku, jer nije planirao da umre u ovom i u 22. veku.
Uprkos ovoj sahrani, profesor Marko je živ. Nikolaj veli da bez greha nema vrline, da bez Mojkovca nema Kajmakčalana i da bez smrti nema vaskrsa.
Ovaj događaj je smrt smrti.
Srećna Vam večnost, poštovani i dragi profesore.”
Profesor dr Slobodan Panov
