Isakovići iz Crkvenca u Parizu radili dve decenije dok nisu kupili poljoprivredne mašine i sagradili kuću u zavičaju

Staniša i snaha Jasmina zaduženi za mužu krava

Staniša Isaković Ditko i njegova supruga Milica iz Crkvenca kod Svilajnca posle dve decenije rada u Parizu vratili su se u zavičaj da bi se bavili poljoprivredom. Staniša je radio u „Citroenu”, a Milica u fabrici u kojoj su se proizvodili brisači za automobile. Staniša sada seje pšenicu i kukuruz na po šest hektara. Pošto ima kombajn, kada ima vremena radi i na njivama svojih komšija. On priznaje da poljoprivredne mašine nikada ne bi mogao da kupi da je ostao u Srbiji i bavio se poljoprivredom.

Zanimljivo je da je Staniša 1966. godine u Pariz otišao kao turista. Posle petnaest dana našao je posao u „Cistroenu” i odlučio da ostane, jer je u Srbiji bila beda, a kuće stare. Staniša nije bio završio gimnaziju u koju je pošao, jer ga je otac kao jedinca ostavio na imanju, a nije hteo da radi na građevini. Srećom, bilo je to, kako sam kaže, zlatno vreme, u kome je bilo puno fabrika, a malo radnika. Staniša je imao sreću da se zaposli da radi na mašinama.

– Bio sam dobar radnik. Francuzi to brzo uoče. Šef pogona, čiji je otac bio Rus, a majka Francuskinja, koji je mnogo voleo i cenio Srbe, pozvao me je dve godine pošto sam se zaposlio i rekao da izaberem koju ću školu da učim. Rekao sam mu da mi čitanje i pisanje teško pada. On je rekao da dobro obavljam svoj posao i da će me poslati na dvogodišnje školovanje za reglera. Tako je i bilo – seća se Staniša i dodaje da je odmah dobio duplo veću platu.

Staniša sa sinom Zoranom

Posle dve decenije rada Staniša je rešio da se vrati u zavičaj, jer nije želeo da njegova ćerka LJiljana i sin Zoran budu stranci. Doduše, on je mislio da ostane mnogo kraće, ali je bio koliko je bilo potrebno da sagradi kuću u Crkvencu i kupi njive i poljoprivredne mašine.

– Bogatstvu nema kraja. Što čovek ima više, želi još više. Ali, nema ničeg lepšeg od svoje kuće. Inostranstvo nam je donelo dobro, ali i loše. Sela su nam opustela. LJudi imaju palate na nekoliko spratova koje zvrje prazne. I ja sam mogao da odvedem decu koja bi se tamo oženila i udala. Ali, ne bismo imali porodicu na okupu kao što je sada imamo – ocenjuje Staniša.

Njegova snaha Jasmina, pak, ima drugačije mišljenje.

– Da je sreća da smo i mi otišli, sada ne bih muzla krave i radila od jutra do sutra. Pošto samo ja i svekar brinemo o stoci, ne mogu da odsustvujem ni jedan dan, jer nema ko da muze krave. Eto, moja i Zoranova ćerka Marija prošle godine se udala za Nenada Adamovića, koji sa majkom Draganom živi u okolini Salzburga. Mislim da će njihova budućnost da bude bolja. Jedino što nam porodica više nije na okupu – smatra Jasmina.

Tekst i foto Z. Gligorijević