Životije D. Vučković: ,,U paukovim mrežama”, priče, izdanje autora, Jagodina, 2014.

U izdanju autora (biblioteka ,,Savremeni srpski pisci”) početkom ovog proleća iz štampe se pojavila knjiga ,,U paukovim mrežama” poznatog jagodinskog (preciznije glogovačkog) spisatelja (pesnik, aforističar, pripovedač, novinar – višedecenijski saradnik nedeljnika ,,Novi put”) Životija D. Vučkovića sa zanimljivim podnaslovom ,,19 priča sa sela”.

Radi se, zaista o 19 kratkih priča koje su, zajedno sa impresumom, biografijom pisca i recenzijom urednika Vojislava Trumpića objavljene na 50 strana.

– Priče, a ima ih 19, govore o toj strahovitoj tragediji. Bezosećajnost je glavna karakteristika ovih junaka. Odnos prema okolini je za svaku osudu. Pomračeni um sada njima vlada. Jedino zadovoljstvo je u piću: ispijaju flaše i flaše piva zaboravljajući da postoje i druge stvari. Rade grozne stvari na očigled ljudi.

Težeći da verno prikaže sve te događaje i ličnosti, autor se ,,spustio” na stepenik naturalizma, koristeći reči i izraze koji se koriste samo u ,,takvim” slučajevima i to u usmenom govoru, dok se u pisanju upotrebljava, uglavnom samo prvo slovo reči ili izraza sa tačkicama – poručuje, uz ostalo, u svojoj recenziji pod naslovom ,,Naturalizam u pričama Ž.D. Vučkovića” Vojislav Trumpić, profesor i pisac, i objašnjava da se sunovrat takvih i sličnih likova dogodio tokom (i posle) rata ,,za raspadanje” SFR Jugoslavije.

Vučković, zaista, u nekoliko priča prilično verno slika te povratnike sa ratišta, ali ako se i može priznati da je pomenuti rat ono inicijalno što ih je povuklo u tamu čini se da se nikako ne bi moglo reći da je to i esencijalno za njihov sunovrat, ili još konkretnije – verovatno da bi ti likovi bili takvi ili slični i da rata nije ni bilo.

Suštastveno je, dakle, ono što se nalazi (krije ili vijori) u čoveku, a ne u pojavama i događajima oko njega ili kako bi to rekao Berđajev – pakao je u čoveku, a ne obrnuto. Čak i u veoma mislećim ljudima koji dosežu same vrhove Neba i svetlosti nađe se neka ,,tamna mrlja”, ,,crna rupa”, ,,bermudski (ili ini) trougao”, nešto zaumno i nepoznato što obični ljudi najčešće imenuju ,,đavoljskim”, što ih za tili čas povede tamnim koridorima sunovrata u odaje prepunih poroka, gde drugoga i nema, gde su na svakom koraku mračni izazovi a iza njih počinje nigdina. Sve što je ljudsko nije mi strano, pisao je Niče ali je pitanje shvatanja i tumačenja postoje li uopšte (iz takve vizure posmatrano) međe za ljudskost, odnosno (ne)ljudskost i ko ih postavlja, a ko stavlja na terazije savesti i morala. Sve to, dakle, niklo je iz Života, Čoveka, Misli, isto kao što su se pojavile Tavorska svetlost, Vizantijsko plavo ili Obličja Anđela. A u ljudskoj misli, kao i u Prirodi, obitavaju i jedne i druge slike. Pitanje je Onog Koji Misli, Više inteligencije iliti Tvorca, odnosno Prirode koje će slike, sportskim žargonom rečeno, odneti prevagu.

O PISCU
Životije D. Vučković rođen je 1950. godine u Glogovcu, pored Morave, gde i sada živi.
Literaturom i novinarstvom bavi se od mladalačkih dana i do sada je objavio zbirku aforizama ,,Rokada uma” (1997) i zbirku pesama ,,U ćutnji Morava” (2012). Ovo mu je treća objavljena knjiga. Pesme, priče i aforizme objavljivao je u brojnim listovima i časopisima, a zastupljen je i u više književnih zbornika i antologija. Član je nekoliko književnih asocijacija, a Književnog kluba ,,Đura Jakšić” iz Jagodine preko dve decenije.
Kao novinar je sarađivao sa brojnim glasilima, a stalni ili povremeni saradnik ,,Novog puta” bio je duže od tri decenije.

Zna to Vučković veoma dobro i vrlo vešto koristi u svojim kratkim pričama koje, zaista, jesu, barem po tematici, gotovo u potpunosti vezane za selo, dok po vertikali pokušavaju da dube po nesaznajnim vrtlozima ljudske duše – pa su tako ove stranice pune seksa, nasilja, pijanstva, pohote, licemerja, incesta, koristoljublja, laži, bezdušnosti… Sve to znalački je opisano kolokvijalnim jezikom, kroz ređanje naturalističkih i sočnih sekvenci tako da pomalo podseća na ,,deža vi”, odnosno takozvani ,,crni talas”, izuzetno popularan kod nas i širom Evrope sedamdesetih godina prošlog veka (i u književnosti i u kinematografiji).

Valja zapaziti da među ovim pričama ima i nekoliko panteističkog usmerenja i antologijske vrednosti (,,San”, ,,Povratnik sa ratišta”, ,,Voz koji nije došao”…) koje će se verovatno izboriti za mesto u nekoj od brojnih antologija savremene srpske proze (ili bar proze takvog usmerenja) što je, kao i koherentnost i više nego korektna artistička ostvarenost ostalih, sasvim dovoljna garancija da će ova knjiga biti i primećena i pozdravljena a svakako zapamćena i izdvojena u tokovima ovakvog načina proznog kazivanja na ovom području, a i šire. A to svakako nije malo.

Valja dodati da je knjiga sasvim solidno odštampana u SZR ,,Grafika Trumpić” u Jagodini u tiražu od 111 primeraka.

B. Džaković