Dragoljub Dimitrijević iz Laništa je šest godina vozio kombi za Austriju i Nemačku, a pre četiri godine je rešio da ispuni svoju želju iz detinjstva- da ima farmu ovaca.
Porodicu Dimitrijević čine Dragoljub, njegova supruga LJiljana, sinovi Milan i Miloš i snaha Dragana. Kako reče glava ove porodice, njihov mesečni saldo je nula, jer niko nije zaposlen. Čak ni Milan, koji je po struci mašinovođa, dok je Miloš završio elektrotehničku školu. Pored poljoprivrede, muškarci ove porodice kućni budžet dopunjuju prodajom ogrevnog drveta.
Dragoljub je po zanimanju metalostrugar. Posle kragujevačke „Zastave” radio je u Fabrici kablova kao magacinski radnik, ali je bez posla ostao 2001. godine, jer je proglašen za tehnološki višak. Onda je šest godina prevozio robu i ljude do Austrije i Nemačke.
– U inostranstvu sam prvo radio na građevini. Onda sam svakog vikenda vozio kombi na relaciji Paraćin-Beč. Kasnije sam vozio i do Nemačke. Nisam loše zarađivao, ali sam imao probleme. Jednom me je policija zaustavila u rutinskoj kontroli. Kada je policajac video da mi je dozvola jugoslovenska, kombi austrijski, a da se ja ne vodim nigde u Austriji, a da imam nemačku vizu, bio je šokiran. „Vi Srbi ste mafijoze”, rekao mi je. Pošto ni marku nisam dugovao za osiguranje, da nisam napravio nijedan saobraćajni prekršaj, rešio je da mi naplati najmanju moguću kaznu od samo 22 ondašnje nemačke marke. Nikada me više niko nije zaustavio, ali sam posle šest godina prestao da se bavim tim poslom – kaže Dragoljub.
Prema njegovim rečima, najbolje vreme bilo je kada su i on i LJiljana radili u „Zastavi”, gde su se i upoznali.
– Radili smo u vojnoj fabrici. Moj otac Životije koji je radio u Fabrici kablova, i imao 20 godina radnog staža, sa fabričkim viškom primao je 1.000 maraka, a ja sam uvek imao 200 do 300 maraka više. To je bilo zlatno vreme. Pošto su Iran i Irak ratovali, puške „M 48” nismo mogli da napravimo koliko su bile tražene. Normu smo prebacivali sa 30 i 50 posto. A sada nas je petoro, a saldo nula. A svakog dana treba nešto – dodaje Dragoljub.
Zato je pre četiri godine rešio da ispuni svoju želju iz detinjstva, koja takođe može da mu donese i dobre prihode. Počeo je da formira farmu ovaca. Najpre je kupio dve ovce, a onda je kupovao kad god je imao para. Sada ima stado od 42, a planira da ih ukupno ima 60.
– Kada bismo preračunali koliko će ovce zimus da pojedu, mnogo veća računica bila bi da sve prodam i uzmem pet šest hiljada evra. Ali, šta posle? Ovako molim boga da snega bude što manje, jer onda ne mogu da ih vodim na ispašu, već moram da ih prehranjujem. Reprodukcija ovaca je brza, ali treba im davati dosta hrane i vitamina. Moram da pomenem da mi veterinarska stanica mnogo pomaže za lečenju i vakcinaciji grla, kao i proveri njihovog zdravstvenog stanja. Oni su mi desna ruka – kaže Dragoljub.
Pošto njegova grla nisu umatičena, naš sagovornik ne dobija ni subvenciju, koja iznosi 4.000 po ovci. On kaže da je razmišljao da kupi ovce sa poreklom, bez obzira što su skoro duplo skuplje. Ali, onda bi i tele bilo duplo skuplje, pa je pitanje da li bi imao kupaca.
Kako bi dopunili kućni buxet, Dragoljub sa svojim sinovima otkupljuje zabrane, seče drva i prodaje ih u okolini i Vojvodini.
– Bagrem sečemo skoro cele godine i prodajemo u Vojvodini, a ogrevna drva sečemo od juna do sredine decembra. Godišnje posečemo 500 do 600 metara. Da nema zarade, ne bismo ni radili. Ali, rashodi su ogromni. Radni dan minimlno košta 50 evra. I u ovom poslu sve je teško. Najteže je kada je šuma stara, a stabla su velika, jer ih je teško oboriti. To je i opasan posao. Prikolica udari u panj i traktor se prevrne. Mene je drvo udarilo u glavu, Milan je povredio koleno, a Miloš ruku – navodi Dragoljub.
Prema njegovim rečima, šume su osakaćene, jer mnogi seku bez dozvole. Zbog toga će u Laništu drva, procenjuje on, imati možda za još najviše dve godine. Dragoljub za svaku seču ima potrebne papire i obavezan pečat šumara.
Tekst i foto Z. Gligorijević
