Piše: Ljubiša Bata Vujić
U Srbiji se već nekoliko godina unazad govori o privatizaciji medija koja do sada nije dala nikakve rezultate, odnosno imala je za posledicu gašenje svih privatizovanih medija i sa tradicijom dužom od pola veka. Najavljeni set medijskih zakona čiji se ulazak u skupštinsku proceduru očekuje u julu ove godine, ne donosi ništa dobro medijima čiji su osnivači lokalne samouprave.
Kada se tome doda i najavljeno usvajanje novog Zakona o privatizaciji i stečaju, sasvim je jasno da je opstanak lokalnih i regionalnih medija čiji su osnivači lokalne i regionalne zajednice u domenu naučne fantastike.
Naravno, nije baš jasno ko forsira privatizaciju medija i čiji je to interes, s obzirom da novinarska udruženja stidljivo mašu nekim sramnim predlozima, da se Ministarstvo kulture i informisanja krije iza zahteva Evropske unije i OEBS-a iako sve zemlje u okruženju, već članice Evropske unije, imaju lokalne servise koje finansiraju i čiji su osniivači lokalne zajednice i niko im zbog toga ne pravi nikakav problem, niti ih bilo čime uslovljava.
Nekako se čini da prava argumentacija i ne postoji, ali da se na sve načine nastoji da cela Srbija ima „beogradsko informisanje” što svakako nije ni demokratski, a ni praktično, jer su nedavne katastrofalne poplave koje su sredinom maja zadesile Srbiju pokazale i dokazale značaj postojanja lokalnih medija, koji su danonoćno izveštavali građanstvo o svemu što je važno i bitno u vreme trajanja vanredne situacije.
I to niko ne može da ospori, bez tih pravovremenih informacija, gde bi se građani sa poplavljenih područja informisali o preuzimanju pomoći, distribuciji vode za piće, hrane i higijenskih paketa, kako bi znali u kojim će se terminima vršiti dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija, kako bi znali koji su gradovi, države, firme institucije i pojedinci uputili humanitarnu pomoć na njihovo područje i šta ona sadrži. T
eško da bi se time bavili privatni emiteri sa nacionalnom pokrivenošću, koji i zagovaraju tobož tržišnu utakmicu, na tržištu koje u Srbiji da budemo iskreni i ne postoji, a koje je pod opsadom zabavnih medijskih kuća sa najblaže rečeno primitivnim sadržajima, koje imaju i po pedeset kanala u etru i u kablu kablovskih distributera. E to se zove ravnopravna tržišna utakmica i neprikosnoveni postulat i nalog Republičke radiodifuzne agencije i Republičke agencije za elektronske komunikacije o medijskoj koncentraciji.
