Iako je tek postao punoletan, Aleksandar Stevanović iz Belice nadomak Jagodine već je naučio da pravi replike istorijski autentične viteške opreme i oružja

Pojam vitez nastao je u starom Rimu, a označavao je onoga koji služi kruni ili bogu. U srednjem veku termin se odnosio na opremeljenog, naoružanog vojnika, a izvorno značenje ovog pojma predstavljalo je ratnika na konju. Kasnije se ova titula počinje vezivati za plemstvo i socijalni status. Titula se još uvek koristi u Ujedinjenom kraljevstvu i nekim zemljama Komonvelta, kao i Holandiji, Maleziji i Tajlandu.

U Srbiji postoje udruženja vitezova, a ovaj pojam se najčešće vezuje zaljubljenike u viteštvo. Opremljeni poput srednjevekovnih vitezova, oni učestvuju u viteškim borbama na raznim festivalima i srpskoj bohurt ligi. Iako stasom i frizurom Aleksandar Stevanović, učenik trećeg godine Filolološkog smera jagodinske Gimnazije „Svetozar Marković“, podseća na viteza, on nije član nijednog društva, ali je najmlađi oklopar u Srbiji.

-Pre četiri godine moj stariji brat Ivan, koji je sada apsolvent književnosti, na jednom sajtu je video viteški festival. Otišli smo na jedan od njih koji se održavao u Vladimirovcu. Dopali su mi se ljudi u oklopima, a imao sam i sreću da upoznam Stevana Stevanovića iz Kruševca, majstora u pravljenju oklopa. Kada sam se vratio kući uzeo sam lim i od njega sam napravio podlaktice-kaže Aleksandar.

On je potom napravio još neke delove viteške opreme, a onda ih nedovršene odneo Stevanu. Videvši da Aleksandar ima dara za to, Stevan ga je naučio tajnama ovog zanata. Naš sagovornik je onda našao literaturu i sajt Erika Dubea koji u video klipovima objašnjava svaki korak u pravljenju viteške opreme. Kada je savladao teorijski deo, odnosno kako se radi s metalom i kolika treba da bude debljina svakog dela opreme, vežbanjem je počeo da usavršava svoj rad. Okloparstvom je tako ozbiljno počeo da se bavi marta prošle godine.

-Prvo sam počeo da pravim vitešku opremu koja asocira na naučnu fantastiku, ali sam brzo prešao na replike originalnih oklopa i oružja iz različitog perioda. Što se tiče oklopa, počeo sa normandijskim iz 11 i 12 veka, jer je bio najjednostavniji, a već mesecima radim veoma komplikovan gotski oklop iz 1480. godine. Veoma mi je važno što mi Stevan radi nacrte u odnosu jedan prema jedan kako bi oprema bila istorijski precizna. To mi mnogo olakšava rad-dodaje Aleksandar.

Naš sagovornik, kome je samo za izradu oklopa potrebno mesec dana, do sada je uradio četiri kompleta viteške opreme, koja se sastaji iz 12 delova, grudne ploče, naramenica, rukavica, kaciga… cela oprema teška je oko 30 kilograma. Napravio je i devet šlemova, dva para rukavica, koje čine kombinaciju kože i metala, nekoliko mačeva, buzdovana, samostrela, sekira i štitova. Zanimljivo je da se oklopi prave od čeličnog lima, ali se kuju na hladno i oblikuju do potrebne debljine. Pošto mu je za izradu ovih predmeta bio potreban poseban alat, odvajao je od džeparca da bi mogao da ga kupi. Sada od džeparca kupuje materijal. Samo za jedan oklop potrebno mu je 100 do 150 evra.

-Za izradu viteške opreme bilo mi je potrebno samo 12 različitih vrsta čekića. Aparat za varenje nisam kupovao, ali sam morao da ga prilagodim mojim potrebama. Voleo bih da kupim aparat sa bocom koji bi bio idealan za ovaj posao, ali od džeparca teško mogu da sakupim 40.000 dinara, koliko on košta-kaže Aleksandar.

Spava samo tri-četiri sata
Ovaj ambiciozan osamnaestogodišnjak iz Belice kod Jagodine vitešku opremu radi uglavnom noću, jer je preko dana u školi i na njivi. Pomaže majci Leposavi i ocu Vitomiru tako što sa njima uzgaja žito, radi u voćnjaku i u bašti.
-Vozim traktor i znam da radim sa svim priključnim mašinama. Najteže mi pada kopanje i ručno vađenje krompira. Pošto danju pohađam školu ili radim na njivi, oklope pravim noću, pa spavam po tri-četiri sata-navodi Aleksandar.

U Srbiji nema kupaca
Aleksandar kaže da viteška oprema, zavisno od modela, ornamenata i ostalih ukrasa, košta od 1.500 do 12.000 evra. U Srbiji nema kupaca za tako skup proizvod. S druge strane, on ne može da izvozi svoja dela, jer nema registrovanu radnju. Kao fizičko lice mogao bi da izvozi vitešku opremu kao scenske rekvizite preko DHL-a, međunarodne transportne firme, ali ni to nije sigurno, jer neki od njih podležu carini. Zbog toga je njegova najveća želja da ode kod ujaka u Amsterdam, da tamo upiše studije psihologije i iznajmi radnju u kojoj bi izrađivao vitešku opremu, koja se u Holandiji dobro plaća.

Tekst i foto Z. Gligorijević