U Beočiću ga je jurio ovan, u rodnom selu su ga izujedale pčele, u Ratkoviću je upao u bunar, mnogo puta je upao u reku, gazio je sneg do pojasa… Ali, pre tri godine uvrstio se u pet najboljih poštara u Srbiji

Goran Jovanović Kemiš iz rekovačkog sela Bare, jedini je poštar u Rekovcu, a u ovoj opštini, u kojoj ima 32 sela, postoji još dva poštara. Nekada ih je bilo sedmorica. Jovanović, koji se ovim poslom bavi 24 godine, zanimljiv je po tome što poznaje svaki sokak u svakom selu, svaku, kuću, svaku porodicu ali i sudbine gotovo svih meštana. Za svoj posao kaže da je odgovoran, jer se radi s novcem, ali je i zahtevan, jer je najteže raditi sa ljudima. Međutim, on nema nijedno negativno iskustvo, a ako je nekada i bilo sitnih nesuglasica, kada je čovek ljubazan i dobronameran, sve je lako rešiti.

-Pošto sam često menjao kolege po selima, bio sam prinuđen da koristim više prevozmnih sredstava. Imam moped, džip, traktor, a često moram dosta i da pešačim. Godinu i po dana dva puta nedeljno pešačio sam do Dobroselice, koja je udaljena 19 kilometara, samo da bih odneo pet-šest pisama ili neku penziju i vraćao sam se nazad istog dana. Tokom zime u Nadrlje ili Šljivicu idem traktorom ili pešice-kaže Jovanović.

Za sve ove godine službovanja nikada se nije dogodilo da vrati poštu, niti je bio na bolovanju. Zato ni nagrada nije izostala. Pre tri godine proglašen je za najboljeg poštara u regiji, što ga je svrstalo u jednog od samo pet najboljih poštara u Srbiji. Naš sagovornik kaže da deo zasluga pripada Milanu Popoviću, direktoru, i Draganu Vuliću, upravniku pošte, za koje ima samo reči hvale. Jovanović smatra da su mnoge kolege zaslužile tu nagradu, ali je on imao sreće. Posle njega, niko iz kraja nije dobio tu nagradu.

Pošto, posebno zimi, Jovanović nije samo raznosač pošte i glasnik dobrih vesti, već i snabdevač starijih meštana rekovačke opštine, kojima nosi razne kućne potrepštine, postao je omiljen gost i prijatelj mnogih domaćinstava. Bio je i svedok raznih situacija.

-U mnogim domaćinstvima živi po jedno ili dvoje ljudi. Kada donesem poštu tražim ih po šljivarima, baštama, ambarima da bih im uručio pošiljku. Jednom nikako nisam mogao da pronađem jednu baku iz Beočića. Na kraju sam ušao u šupu da vidim da nije tamo. Nešto me je zakačilo po glavi. Kada sam podigao pogled, imao sam šta i da vidim. Baka se obesila za gredu u šupi i ja sam zakačio za njenu nogu. Mnogo sam teško podneo tu scenu. Jedva sam se oporavio od tog stresa. Mada mi se povremeno i dan-danas vraća ta slika. S druge strane, srećan sam što sam spasao osamdesetpetogodišnju baka Smiljanu. Ušao sam u kuću i video je da leži u hodniku. Bila je onesvešćena. Odmah sam je umio i pozvao hitnu pomoć. Prijatelj sam te kuće iz koje ne mogu da izađem da me nečim ne posluže-dodaje Jovanović.

Nailazio je on i na druge probleme. U Beočiću ga je jurio ovan, u Barama su ga izujedale pčele, jer je

košnica ispala iz automobila za kojim se on kretao. Ujelo ga je najmanje dvadesetak pčela. U jednom dvorištu u Ratkoviću upao je u bunar. Preskočio je ogradu i zaboravivši na bunar, koji nije bio pokriven, a na koji je napadao sneg, našao se na njegovom dnu. Srećom, u bunaru nije bilo mnogo vode i brzo su ga izvadili. Mnogo puta je upao u reku, gazio je sneg do pojasa… Dešavalo se da do potoka dođe motorom, a onda se izuje i pregazi ga bos gurajući motor da bi mu cipele bile suve kada bi prešao na drugu stranu. Preko zime sa sobom nosi i motornu testeru kako bi presekao grane pojene od snege koje bi bukvalno zatvorile put kojim bi trebalo da prođe.

-Posao je lep, dinamičan, težak, ali ima i lepih trenutaka. Često radim subotom, a nekada i nedeljom. Porodica mi puno pomaže, jer mi slažu račune, a supruga Ana odlično poznaje ovaj kraj i meštane. Trebale su mi najmanje četiri godine da bih naučio svaku kuću. Doduše, učim i dalje, ali se veoma retko desi da ne poznajem nekoga. Eto, pre nekoliko nedelja vodio sam sudske izvršitelje, jer nisu mogli da se snađu po ovom kraju-veli Jovanović, veliki šaljivdžija, koji i dan-danas zapeva kad krene rekovačkim selima.

Muzičar
Pre nego što je postao poštar, Jovanović je bio muzičar, pa je tako stekao i nadimak Kemiš. Svirao je i pevao na raznim veseljima. Napamet zna preko 500 pesama. Nekima je i pomogao da nađu ljubav svog života. Bratancu Bojanu je pomogao da se oženi Snežanom. Njeni roditelji su se u početku bunili, ali kada su posle nekoliko godina videli kako joj je muž dobar čovek, pomorili su se.

Hroničar rekovačkog kraja
Jovanović je i svojevrstan hroničar, odnosno sakupljač raznih dokumenata, fotografija, pisama, prepiski i starih predmeta, koje je dobijao od starijih meštana. Dokumente čuva u svesci. Među najzanimljivijima su đačka kwižica iz doba Kraljevine Jugoslavije, bonovi za hranu, u narodu poznatiji kao tačkice, pismo sa poštanskom markicom na kojoj je lik kralja Petra, presuda pisana mastiljavom olovkom na listu iz sveske… Jovanović ima i trubu iz prošlog veka kojim je poštar najvaljivao svoj dolazak u selu, a žitelji bi se skupili u centru sela gde bi im poštar razdelio pošiljke.

Tekst i foto Z. Gligorijević