Nekoliko stotina rođaka, prijatelja, kolega ispratilo nesrećenog rudara, čije je beživotno telo nađeno posle šestodnevne potrage nakon što je bio zatrpan u jami “Strmosten”
Otac Miodrag skrhan od bola
-Sinko, sinko, srce moje. Kako su mi te poslali? Nemaš ni oči, ni kosu, ni noge! Sinko, da li je bog tako hteo? Trebalo je ti mene da pratiš na ovaj put, a ne ja tebe da spremam -jecao je neutešan otac, koji je povremeno izlazio iz kuće u dvorište i hvatajući se za glavu, nastavljao da plače.
-Sinko, okreni se da vidiš kuću. Gde ideš, sine?! Ideš u kuću bez vrata i prozora-prolamao se Lomnicom jecaj Željkove majke Miloranke.
Pored ministra, sahrani prisustvovali čelnici “Rembasa” i opštine Despotovac
Rudari pognute glave, sa suzama u očima, pričaju o rudarskom hlebu sa devet kora.
-Naš posao je takav. A ugalj je kao grozd. Kako da ne priđeš i da ga dohvatiš? Čak i tamo gde ne smeš. To samo mi možemo da razumemo. Osim toga, to je jedini način da prehranimo porodicu-priča jedan rudar.
Na pitanje novinara da li je prehranjivanje porodice važnije od života, neki odgovaraju;
-Jeste. Zato i ginemo. Poginuće neko, ali će ostali moći da zarade.
Drugi, pak, misle drugačije, ali kažu da se boje da javno iznesu svoje mišljenje.
-I da se bunimo, šta možemo da postignemo? Mi smo manjina u odnosu na komercijalni deo. Ionako nas ucenjuju. Ne daju nam rešenja, već samo ugovore. I ako nećeš da radiš šta ti se kaže, rasporede te na mesto s kojeg ne mođeš da radiš ni za kiselu vodu-priča rudar koji nije želeo da otkrije svoj identitet.
nekoliko stotina prijatelja, rodjaka i kolega doslo da se oprosti od Zeljka.
-Niko nikad nije odgovarao. Teško onome što ga nema. Na kraju će on biti kriv. Uvek je tako. A mi ni rukavice, koje koštaju 100 dinara, ne dobijamo redovno. Nemamo svi ni čizme. Kažu da je Željko u jamu sišao u cipelama. Jednu cipelu su našli, a drugu nisu-priča drugi rudar.
U jednom se svi slažu. Da je oprema zastarela i da nemaju bušilicu kojom bi mogli da kopaju iz sigurnog, podgrađenog dela. I nema rudara s kojim smo razgovarali da nekoliko puta nije bio zatrpan, srećom, manjom količinom uglja.
Milovan Milosavljević iz Lomnice, koji je već 25 godina u penziji, jedan je od njih.
-Otišao je mlad i dobar dečko. Radio je i na poljoprivredi, sekao drva. Ja sam 28 godina radio u jami. Nekoliko puta sam bio zatrpan. Poslednjih deset godina bio sam palilac mina. Tačno je da su se rukovodioci uvek samo borili za ugalj-navodi Milosavljević i dodaje da je tri dana posle Željkove sahrane njegovom dedi po majci
Momčilu trebalo je da daju godinu. I on je bio rudar, ali je živeo 83 godine.
-I ja sam hteo da budem rudar. Zadužio sam i opremu. Ali, kada sam video da iz jame izlaze ljudi u pocepanoj odeći, kojima se bele samo zubi i oči, predomislio sam se. Za taj posao treba talenat. To ne može svako da radi. Rukovodstvo treba da dozvoli da snima jama unutra, da svi mogu da vide kako je u jami. Da negde rudari idu na kolena, a u nekim delovima puze. I sad poginuo čovek. Pa mora kad nema nikakve uslove za rad-kaže Dragoslav Trujić iz Ćuprije, Željkov rođak.
Jama “Strmosten” nastavlja rad
-“Rembas” ove godine stoprocentno realizovao nabavku zaštitne opreme. Bezbednost rudara može da se poveća samo modernizacijom, što znači da je potrebno mnogo bolja tehnološka opremljenost, koja podrazumeva velika ulaganja. Na taj način bi proizvodnja bikla efikasnija, a bezbednost bi bila veča-izjavio je Vladan Milošević, direktor Kompanije “Resavica” i dodao da je obdukcijski nalaz kod tužioca i da nema potrebe da se krije ijedan detalj iz njega i izveštaja rudarskog inspektora.
Željkov sin Ljubiša teško podneo očevu smrt
Rudnik preuzima brigu o deci
-Rudrski posao je najteži posao na svetu. To je danas jedan tužan dan za sve nas. Naravno, pre svega, za Željkovu porodicu jedan tragičan dan, a nama ostaje obaveza da vodimo računa o porodici, da joj pomognemo. Obećavam da čemo učiniti sve što je našoj mogućnosti da nakon ove tragedije porodica što manje pati. Probaćemo da u Temoelektrani “Morava” obezbedimo posao za Veru, suprugu pokojnog Željka, a vodićemo računa o deci. Ljubiša, Anđela i jana imaće stipendije od JP PEU “Resavica”-izjavio je ministar za energetiku i rudarstvo Aleksandar Antić.
On je dodao da poslednjih 30 godina ništa nije rađeno da bi se unapredili prozvodni procesi u rudnicima, a kamoli na bezbednosti zaposlenih. Pokušavamo kroz plan restrukturiranja da obezbedimo da rudnici dobiju novi život i da se obezbede inversticiona sredstva za proces proizvodnje, ali, pre svega, za bezbednost rudara.
Tekst i foto Z. Gligorijević
