Udruženje penzionera iz Dragocveta prošle nedelje održalo redovnu godišnju skupštinu. Skupštini prisustvovali gosti iz Botoša kod Zrenjanina, sela koje ima svoje novine. Ovom posetom gostiju iz Banata, obnovljena dugogodišnja sradnja, koju su započeli Životije Cvetković i Vlastimir Filipović još 1971. godine

Udruženje penzionera iz Drgocveta, praktikuje već niz godina da početkom godine održi svoju godišnju skupštinu, na kojoj rukovodstvo iznese izveštaj o radu u protekloj i plan za narednu godinu, a potom priredi zabavu za sve svoje članove, kojih ima preko 150 iz Dragocveta i okolnih sela.. Tako je bilo i ove godine. Prošle nedelje je održana skupština i zabava penzionera u sali Doma kulture u Dragocvetu

– Već 6 godina naša organizacija penzinera funkciniše i pokriva Dragocvet i okolna sela, a rukovodstvo radi u istom sastavu. Do tada je skoro svaka društvena aktivnost u selu bila zamrla. Kada sam ja i ostali članovi uprave kluba stupili u penziju, osnovali smo klub sa 20 članova. Prvi cilj nam je bio omasovljenje, što smo, čini mi se, uspeli, jer sada klub broji nekih 150 članova. Naša glavna aktivnost je usmerena na socijalno obezbeđenje naših članova, što se ogleda u nabavci ogrevnog drveta i prehrambenih namirnica. Osim toga, aktivni smo i na organizovanju društvenih zabava i izleta. U toku godine, organizujemo po 3 – 4 izleta, tako da smo obišli centralni i južni deo Srbije. Ove godine planiramo da posećujemo severni deo zemlje, pa eto nas u Banatu uskoro – kaže predsednik udruženja penzionera iz Dragocveta Dragan Popović.

Ali, ove godine skupština je imala posebno značenje. Posebno je zato, što je ove godine na inicijativu penzionera, obnovljena saradnja sa banatskim selom Botoš kod Zrenjanina. Saradnja ova dva sela, koja se ogledala u kulturnoj, sportskoj, ali i privrednoj sferi, zamrla je kasnih osamdesetih. Interesantno je kako je ona započeta, davne 1971. godine.

Početkom sedamdesetih, dnevni list Politika je imala dodatak za poljoprivrednike, a u okviru tog dodatka i edukativnu nagradnu igru za poljoprivrednike. Ova nagradna igra je bila podržana i promovisana i u okviru emisije tadašnje RTB „Znanje – imanje“. U to vreme, veliki broj poljoprivrednika je bio pretplaćen na Politiku. Tako se desilo, da je te 1971. godine, Dragocvet bio prvi, a Botoš drugi u Srbiji. Računao se broj učesnika u nagradnoj igri. Plasman ova dva sela, bio je povod za dalju sradnju, na skoro svim poljima, a inicijatori te saradnje, bile su Životije Cvetković iz Dragocveta i Vlastimir Filipović iz Botoša, obojica direktori zemljoradničkih zadruga. Nekoliko godina kasnije, tačnije 1975. godine, potpisana je i povelja o bratimljenju između Omladinskih organizacija ova dva sela. Svega toga, najlepše se seća akter tih događaja, ondašnji sekretar mesne zajednice Botoš, a danas penzioner Zlatomir Sremac.

– Ta Politika nagradna igra je bio povod da se sastanu strukture dva sela 1971. godine i da se započne nekakva sradnja. Naime, u Botošu je postojala i veoma dobro radila Zeljoradnička zadruga, čiji je direktor bio Vlastimir Filipović, a u Dragocvetu zadruga „Sava Cvetković“ čiji je direktor bio Životije Cvetković. Oni su bili zapravo inicijatori saradnje, pre svega između tih zadruga, a kasnije se ona proširila i na ostale sfere društvenog života. U to vreme, zadruge su radile veoma dobro. Vi ste imali dobre prasiće, a mi dobru pšenicu i eto povoda za poslovnu saradnju.

Neku godinu kasnije, 1975. godine, u Botošu u Botoškom hotelu je potpisana povelja o bratimljenju između Omladinskih organizacija ova dva sela. Predsednik omladine Botoša bio je pokojni Ljubomir Berarov, a Dragocveta Duško Milačić. Evo, 40 godina nakon potpisivanja povelje, ponovo se nalazimo kod pobratima iz Dragocveta, doduše sada ne kao omladinci, već kao penzioneri – kaže Sremac i nastavlja o saradnji koja se tada odvijala.

– U početku, ta saradnja se najviše ogledala na kulturnom polju. Tako je KUD Dragocvet nekoliko puta gostovao u Botošu, a naš KUD „Ivo Lola Ribar“ je dolazio u Dragocvet. Tim prilikama su se održavala i razna sportska takmičenja između ekipa ova dva sela. To su bile jako posećene priredbe, koje su nam ostale u nezaboravnoj uspomeni. Nakon takmičenja i priredbe, nastavljalo se sa druženjem za nezaborav – seća se Sremac.

U tim druženjima, rodila se i ljubav. Tako je botoška učiteljica Dušica Canić, našla svoju ljubav u Dragocvetu. Zagledala se u Radišu Petrovića, udala se i postala učiteljica drgocvečke dece.

– Pošto je obnovljena saradnja između naša dva sela na inicijativu nas penzionera, mi ćemo nastaviti da se družimo i posećujemo što češće. Nadamo se da će se ta saradnja proširiti i na ostalo, da bude bar približna kao što je nekada bila. Bar na kulturnom i sportskom polju, ako ne na polju privrede, koja je na žalost zamrla u oba sela – kaže predsednik udruženja penzionera iz Botoša Lazar Živkov.

Dragocvet je u vreme bratimljena sa Botošem bio jedno veoma razvijeno selo na nivou Republike Srbije. Osim zemljoradničke zadruge „Sava Cvetković“, postojalo je još par takvih zadruga. Dragocvet je nadaleko bio poznat, čak širom ondašnje Jugoslavije po „Vodonoši“. Ova popularna pumpa za vodu se izrađivala u mašinskoj radionici u Dragocvetu. Mlin u Dragocvetu je takođe bio nadaleko poznat, a bilo je i drugih privrednih subjekata u ovom selu. Nije slučajno da je zem. Zadruga „Sava Cvetković“ bila nadaleko poznata. Osim veoma razvijenim stočarstvom, posebno svinjarstvom, kooperanti dragocvečkih zadruga su bili i izvanredni ratari, tako je Dragocvet, po rečima Dragana Popovića bio najveći proizvođač šećerne repe u Jugoslaviji.

Radni deo skupštine je počeo u 13 časova odvanjem pošte članovima koji su preminuli prethodne godine. Sekretar Slobodan Mihajlović je podneo izveštaja za prethodnu i plana za tekuću godinu. Zatim je počeo zabavni deo skupštine, pa su se penzioneri veselili i igreli uz ansambl Dejana Ljubomirovića, do večernjih sati.

BOTŠKE NOVINE

Selo Botoš je jedno od veoma starih srpskih naseobina u Banatu u blizini Zrenjanina. Botoš se još pre Kosovskog boja, 1347. godine pominje u „Kruševskom pomeniku“ kao čisto srpsko naselje. I danas se u Botošu nalaze uglavnom starosedeoci, koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom. To im ide veoma dobro, a u tome se i takmiče, po rečima Botošana. Interesantno je da u Botošu još uvek funkcioniše Zemljoradnička zadruga koja je društvena, a osim nje ima i par privatnih. U novoizgrađenoj školi ide nešto preko 200 učenika iz Botoša, a selo ima oko 2000 žitelja. U ovom selu radi i KUD, a već 40 godina selo izdaje svoje, „Botoške novine“. One se bave, kao svedok vremena, seoskim temama, da se ne zaborave događaji, kako kaže njen urednik Zlatomir Sremac, koji je sve vreme vršio tu funkciju u njima. Izlaze povremeno, po potrebi, ili po finansijskim mogućnostima.

– Prvi broj „Botoških novina“ nam je Politika, zahvaljujući njenoj nagradnoj igri, štampala besplatno. To nam se tada dopalo, pa smo uz pomoć Zemljoradničke zadruge i Mesne zajednice, nastavili sa izdavanjem novina. Ja sam kao sekretar mesne zajednice bio prvi urednik, a to sam ostao do danas – kaže urednik „Botoških novina“ Zlatomir Sremac.
„Botoške novine“ su časopis u punom koloru, štampan na kvalitetnom papiru. Do sada je za 40 godina izašlo 22 broja, a primerak je besplatan. To je dovoljno, da se ne zaborave događanja u selu, reče njen urednik.
S.Alempijević