(PRO)ČITALI SMO ZA VAS

SKIDANJE VELOVA ILI  PROSVETLJENJE

( Borislav Radosavljević : ,,Udvorica“ – IK ,,Gambit“, Jagodina, 2015.)

Iako bi se najnoviji roman poznatog jagodinskog novinara, romansijera, pripovedača i esejiste Borislava Radosavljevića neobičnog i karakterističnog naslova – ,,Udvorica“ žanrovski mogao vrlo teško najpreciznije imenovati (elementi dokumentarne proze, društvene hronike, esejističkog kazivanja, epistolarnog romana, ogleda . . .) svakako bi se bez mnogo dilema već na prvo čitanje moglo konstatovati da se radi o delu koje se brzo čita, gotovo bez daha – poput bestselera ( iako, zapravo, ne pripada ovom tipu proze – bar ne u klasičnom poimanju takve odrednice) i koje, svakako, jednostavno tera radoznalog čitaoca na ( raz)mišljanja i (pro)mišljanja.

I u najnovijem romanu ovaj dokazani stilista i majstor dugih rečenica neretko neobične leksike, koji je imao prilično problema sa tadašnjim režimom još 1971. godine kada je objavio debitantski roman ,,Vreme kad smo ženili Pavla“ koji je štampan u tiražu od pet hiljada primeraka i vrlo brzo povučen iz prodaje, mada ne i zabranjen sudskom odlukom,a kasnije doživeo reafirmaciju kao jedan od lidera DEPOSA –a i DOS- a u Pomoravlju i direktor i glavni i odgovorni urednik ugledne medijske kuće ,,Novi put“, svoju konzistentnost – kako u tematici, tako i u načinu prezentacije, veoma eklatantno prikazuje i u najnovijem delu, a uzgred valja zapaziti da je upravo zbog takvog stava kao i prokaženog romana – prvenca imao problema i sa izdavačima i sa urednicima, pa je i pored dokazanih vrednosti samo dve knjige ( ,,Eriksonovi daleko“ i ,,Traganje za vodjom“) objavio kod takozvanih velikih izdavača ( ,,Narodna knjiga“ i ,,Rad“) iako su ga, redovno, i urednici drugih izdavačkih kuća ,,tapšali po remaneu“ i savetovali da ,,malo pričeka“ dok su mu istovremeno, za iste rukopise, pisali recenzije kod manjih izdavača, a on dobijao i zapažene književne nagrade ( ,,Živojin Pavlović“, ,,Kristalna prizma“ itd.) a sa romanom ,,Andjelko i drugovi“ bio u konkurenciji za NIN- ovu nagradu 1993. godine.

Od svog prvog romana, dakle, sve do ,,Udvorice“ Borislav Radosavljević je, suštinski posmatrano, ,,secirao“ temu vlasti. Na ovaj ili onaj način, iz ovog ili onog ugla on dosledno progovara o ovom ( u potpunosti neistraženom) fenomenu koji je, nesumnjivo, jedan od onih koji su najviše uticali na razvoj ( ali i povremene padove) ljudske civilizacije.

I u najnovijem romanu kroz epistolarnu formu, u kojoj su glavni junaci lirski subjekt i njegov drug iz rane mladosti koji je rano otišao u nekakav bolji svet dok je ovaj ostao tu gde je i rodjen, Radosavljević ponovo progovara o ovoj temi – fatumu, ali ovoga puta, za razliku od prethodnih dela, na jedan nov način i, relativno, inoviranim pristupom.

Pisac nam, zapravo, prezentira ,,čas anatomije“ o životu, liku i dela Josipa Broza Tita i brojne njegove uspele ili neuspele poteze analizira poput skenera, minuciozno, do najsitnijih detalja tako da se može zaključiti da mu je retko šta promaklo od iole bitnijih činjenica vezanih za život i delovanje harizmatičnog vodje ili ,,najvećeg sina jugoslovenskih naroda i narodnosti“ kako je većina nazivala ,,zagorskog bravara“, ali i jednu od najuticajnijih ličnosti planete svoga doba koji je, kao što je poznato, na svojoj sahrani u Beogradu okupio rekordan broj svetskih državnika i političara.

Kako se, dakle, radi o, po najvećem broju ocena, izuzetno kontroverznoj ličnosti zadatak Radosavljevića bio je, time teži, jer je morao do maksimuma da se bavi istraživanjima vezanim za život Broza, ali i da ih na valjan način prouči, promisli i analizira, a kroz te analize naziru se i skice ili čak i portreti brojnih drugih uglednih i slavnih ličnosti toga vremena, pa i opšta slika čitavog jednog doba u rasponu od blizu gotovo jednog veka.

Kroz niz proznih medaljona koji, samo na prvi pogled, ne bi morali delovati povezano kontinuirano se provlači ta crvena nit koju veoma vešto, znalački i valjano, pronosi Borislav Radosavljević. Počinje od  priznanja lirskog subjekta koje govori o tome kako je i sam postao udvorica, odnosno napisao takvu knjigu od koje je kupio vilu na moru, preko sećanja o skrivanju ujaka, podsećanjem na dedu svoga druga koga je život, takodje, napravio udvoricom, pa preko priča o Krcunu koji kao udvorica iz ubedjenja ubija svoje partizane zbog jednog ( neplanirano) nastradalog jagnjeta, ,,Ružnoj partizanki“ i neshvatljivim ličnim životima toga doba gde se i zaljubljivalo i ženilo i udavalo ,,po direktivi“ itd.

Pisac ,,Udvorice“ dakle skida velove sa brojnih tajni JU- revolucije koja je izvedena pod vodjstvom (potonjeg maršala) Tita i ko zna po čijoj ili čijim zamislima. Mnoge od tih tajni o kojima Radosavljević piše i nisu neke misterije već polutajne ili čak oveštale priče koje gotovo svaki iole obavešteniji čitalac zna, ili je barem o tome nešto čuo, načuo ili pročitao. ( Igmanski marš, pogibija Iva Lole i Jurice Ribara itd.) ali ima i  novih podataka ( priča o Fočanskoj republici,Prvim partizanskim sportskim igrama, bratu Martinu. . .).  Naravno, prezentira se, već dobrim delom poznata, priča o Brozovom poreklu, njegovom školovanju, poznanstvu sa Hitlerom i Krležom, kontaktima sa Staljinom, stvaranju nesvrstanih i stvaranju Titovog kulta kao Boga, kvazidemokratiji, animozitetu prema beogradskoj boemiji . . .

Kakav god Broz bio, ili kako god ga kako ko doživljavao, činjenica je da su mu se maksimalno dodvoravali ini i ini – od čistača ulica pa do akademika i šefova drugih država, a razlozi za to su bili raznorodni, mada bi se svi mogli svesti u rukavac poštovanja moći i vlasti, pa su ljudi ( i mnoge i mnoge žene) to činili kako zbog masti, tako i zbog slasti, neretko i zbog časti. I upravo u moći, odnosno vlasti, krije se magija udvorištva o kojoj je Radosavljević veoma koloritno i analitično pisao i u zapaženom ogledu ,,Traganje za vodjom“.

Medjutim, zahvaljujući vanrednom daru za analizu, erudiciji i ogromnom posvećenju temi koju proučava gotovo čitavog svog života i čudesnoj alhemiji umetnosti , nikloj iz besprekorno moćnog i markantnog a gotovo do savršenstva pročišćenog literarnog stila, Borislav Radosavljević ,zaista, na relativno malom prostoru od 150 stranica daje jedno od najcelovitijih vidjenja meandara koji su, po njegovom i mnogim drgim mišljenjima, vodili u sunovrat upravo zahvaljujući Titu i Revoluciji.

Ali, nije to samo priča o Josipu Brozu Titu, Revoluciji i savremenicima toga doba, njihovim vrlinama i manama, trikovima i prevarama, naivnima i ,,premazanima“, idealistima i makijavelistima . . . Top jeste priča i o njima, ali daleko više kao paradigma jedne celovite i univerzalne priče stare koliko i ljudski rod, ili možda i starije.

Jer, uvek je slabiji poštovao jačega, manje pametan onoga ko je više, manje sposoban sposobnijeg . . . Iz divljenja, straha, poštovanja, strahopoštovanja . . . Raznoranih kombinacija? Ko bi ga znao? To je jednostavno zakon prirode i tako je od kada je sveta i veka, Što, verovatno, ni najsavršeniji društveni sistemi neće uspeti da potru. I tako nastaje  sa jedne strane Heroj, Mag, Frajer, In, Ekstra lik i slično ( pozitivan, negativan ili crno – beli, gotovo sasvim svejedno) dok se istovremeno kao sastavni ili neotudjivi deo tog, zapravo složenog procesa, radja Udvorica, Dodvorica, Ketman, Uvlaka, Ulizica, Dupelizac, Štreber  koji je zarad malo milosti ( ili koristi- nebitno) od Maga mogao da se transformiše i u Lopova, Ubicu i Zločinca, a kao,, dobar dan“ u Ksinofanta – Cinkaroša – Cinketa, Pevača, Ljigu, Drukaru što je u nekim sistemima, kao što je poznato, bilo sasvim normalno – pa čak i da muž drukne ženu i obrnuto, a i naš sistem je bio takav da je svaki ulaz u zgradu imao bar po jednog Dežurnog, svaka kancelarija, svaka kafana itd. ( a verovatno da ni danas nije ništa bolje ni kod nas ni u svetu, moguće je da je samo nebo još tmurnije). Zato je ovo mudra, ali gorka proza koja vodi ,,putu prosvetljenja“ i fluorecnentno potvrdjuje stih Bore DJordjevića da ,,Za ideale ginu budale“, mada ima i elemenata ironičnog i (samo)irničnog diskursa.

Ta, kao i sve druge slične priče, kao da , ipak, žele, makar i satirično ili (samo)ironično, da uvere da čovek ne može izvan sveta, protiv sveta, pojedinac protiv koplektiviteta ili globaliteta, i da podsete da bogovi žive, ovde na zemlji, zajedno sa nama ( ili u nama), i da je pitanje trenutka, isnpiracije,empirije ili ko zna čega, ko će biti bog  a ko Udvorica.  

Te fenomene, dakle, kroz roman ,,Udvorica“ prezentira Borislav Radosavljević i pokušava da ih objasni, analizira i ,,secira“ sve do atoma i , najvećim delom, u tome i uspeva, zahvaljujući sveobuhvatnom, pomalo lukavom pristupu ovoj izuzetno složenoj temi i njenoj vanredno uspeloj interpretaciji. Zato će roman ,,Udvorica“, originalan i izuzetno zanimljiv po mnogo čemu, ubedjen sam, biti veoma rado čitan i ništa manje izučavan i proučavan, bar ne znatno manje nego što je autor dugo vremena bio posvećen ovoj iskonskoj i uvek uzbudljivoj temi.

Bajo Džaković