„Htela sam da zabeležim taj trenutak koji mi je bio nepoznat. Srećna sam što je priča ušla u zbirku i želim da je što više ljudi pročita“ rekla je književnica

Priča „Zračak svetlosti sunca“ jagodinske književnice Mirjane Antić našla je svoje mesto u nedavno objavljenoj zbirci priča „Bezvremeno vreme“.

Crveni krst Srbije, u saradnji sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija i Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti, organizovao je konkurs „Život u doba korone: Kako ste provodili vreme u izolaciji?“. Na konkurs je stiglo više od stotinu proznih i poetskih dela. Zbirka “Bezvremeno vreme” sa 39 najboljih priča objavljena je na srpskom i na engleskom jeziku, a u njoj se nalazi i priča Mirjane Antić “Zračak svetlosti sunca”. Ona se pisanjem kratkih priča i aforizama bavi više od dve decenije i veoma je srećna što je njen doživljaj korona virusa na proleće ove godine našao mesto u ovoj zbirci:

-Vrlo sam zadovoljna što je priča ušla u zbirku. Kada sam je napisala, želja mi je bila samo da stigne što dalje, da je što više ljudi pročita. Ovoga puta, odštampana je i na engleskom jeziku što je za mene vrlo važno. To je moj prvi izlazak van mog govornog područja i zbog toga je sreća neizmerna. Popravljeno mi je raspoloženje –istakla je književnica.

Mirjana ne krije da je prvi talas korona virusa jako teško podnela:

-Najteže mi je bilo snabdevanje koje sam ja navikla da obavljam sama za sebe, jer živim sama u domaćinstvu i nemam nikog ko bi mi pomogao. Pešačenje od 10 hiljada kilometara dnevno je moja navika. Bila sam zatvorena, pa je onda bilo teško –priča Mirjana.

Iako je situacija sa virusom još uvek nestabilna, Mirjana je optimistična. Ona se nada da će korona brzo iščeznuti, te poručuje svima da, uz poštovanje propisanih mera zaštite, razmišljaju na pozitivan način.

D.M.

ZRAČAK SVETLOSTI I SUNCA

Homo homini lupus (lat.)

Čovek čoveku vuk

Jednog teškog zimskog dana napisah kratku priču “Zimska nepoznanica”, da trenutak vremena ne bi ostao nezabeležen. Priča osvoji i nagradu i bi objavljena a jedan čitalac mi je u prolazu rekao da nije ovo samo zimska nepoznanica, već da je ovo stalna nepoznanica.

Nisam komentarisala, jer su čitaoci ti koji imaju pravo na svoje mišljenje. U sebi pomislih: “Ne ponovilo se!”, i odagnah misli o tome.

Godine su prošle, a rezignirano priznajem da je čitalac rekao istinu, nepoznanica je tu, oko nas, pojavi se kao neman. Vreba nas uvek i stalno. Ne znam od koga zavisi da li ćemo je prevazići. Sadašnji trenutak je teži od prethodnog.

U svom tegobnom životu, trudila sam se da uživam u svakom trenu kada zračak svetlosti i sunca uđu u njega. Produžavali su ga uz moju veliku volju. Nanizaše se godine iskustva, pameti, umeća, kojima se ponosim. Moji su. Zadovoljna sam onim što sam naučila, uradila, prenela na svoje najdraže. Uspeh bez nagrade je tu, a život?!

Ushićena sam slobodom i sposobnošću kretanja u svojim godinama, koji su me darivali poletom. Da je neko bio skeptičan prema ovim tekovinama, ne bih poverovala.

Sloboda kretanja, dragim ulicama, užitak u naviranju uspomena, komad toplog hleba, peciva i omiljene novine, čitane od detinjstva, krepili su me. Kupujem prvo novine. Za to imam, to mogu, a ostalo?! Povremeno bih postajala setna pri pomisli kako bih bez toga. Ne, to je nemoguće. Samoća je tegobna kao i bolest, za čas nađe put teškim mislima. Da, moguće je. Novine nemam svakog dana a jedem bajat hleb. Sada je proleće 2020. godine!

Ali…postoji nešto što dođe a da ga niste ni shvatili, ni gde ćete, ni šta ćete, ni kako ćete se odbraniti. Neprekidno sam pred TV ekranom ovog proleća. Preživljavam reči vanredno stanje, zabrana kretanja za starije od 65 godina, neprekidno, sa dozvolom snabdevanja jenom nedeljno od 4 do 7 sati. Shvatila sam tog trenutka da su moje nade i snovi nestali. Iako su bili vrlo skromni i čuvali me od svega, više to nisam bila ja. Postala sam zamišljena, uplašena, utučena. Dok sam se dogovarala sa decom da doputujem njima zbog nemogućnosti snabdevanja mog jednočlanog domaćinstva, stiže vest da nema međugradskog prevoza. Stanje su objašnjavala različita lica ali istim rečima, koje sam naučila napamet, ali nisam razumela. Tražilo se distanciranje, od koga, kada, kako, da smo mi stari meta, i mnogo toga što mi je ugrožavalo život, obuzeo me je košmar i dnevni i noćni. Uteha su mi bile TV serije koje sam već pratila. Da ih ne bih propustila gledala sam sve pre toga. Sve znam naizust.

Zabrane su postale sastavni deo mog života. Osećam da je gubitak integriteta ličnosti teži od gubitka hleba. Bez hleba  si gladan a bez integriteta se gubiš. Hranu treba da mi donesi neko drugi. Čitavog života znala sam iz čije ruke ću uzeti hranu i nisam grešila. Sada to treba da radim od nepoznatih. Zašto, za čije dobro?! Ne znam i nikome ne verujem. Moj novac ne mogu da podignem ja već treba da ovlastim nekog drugog. Nevoljno pišem ovlašćene drugome. Na osnovu čega je banka tako odlučila? Nemam koga da pitam. Zašto, zato što tako treba? Ne treba ići ni za lekove, i to će drugi uraditi, samo da se javim! Ko i zbog čega? Moj bolest je moja tuga i problem i deo moje intime. Doktori polažu zakletvu u vezi toga. Mnogo je nepoznanica.

Pitam se ko je ovo smislio. Pitam zidove moga stana, postali su nemi kao i ja. Sećam se umanjenja penzija. U to vreme sam se i razbolela. Pred sobom držim papir sa iznosima umanjenja. Zašto?! Duboko se nadam da će se taj novac vratiti kada se oglase savest, etika, pravda…

Ne znam kada će početi buđenje toga. Proleće je a ne primećujem ga, hladno u duši i srcu. Nestale su volja i nada, da ću ikada slobodno izaći. Uzeto mi je sve. Nisam više čovek. Mojih deset hiljada koraka koje sam uspešno svakodnevno prolazila su deo mog zdravlja i opstanka u bolesti. O svom zdravlju sam najbolje brinula ja i ne verujem da iko može da mu bude veći prijatelj od mene same. Što god mi se bude dešavalo je uzimanje golog života. Moja ličnost je razorena. Kriva sam što imam više od 65 godina?! Ostarila sam za mesec dana, pobledela bez sunca, svežeg vazudaha, razuma i prava, ničim zaslužila. No, ko će se time baviti, koga interesuje jedan običan mali čovek, da li je tu ili ne?!

Setih se Dana oslobođenja iz prošlog veka, o čemu mi je majka pričala, sa kolikim žarom je kao mlada devojka iskoračila iz podruma u bolji život i slobodu. Svake godine bi ga se setila, pričala o tome i radovala se. Uvek bi pominjala i žrtve. Na um mi pade i skoriji rat. Svaki nosi stradanja, najviše nedužnih. Ničemu se ne nadam, brinem za svoju decu u radosti i sreći odgajanu. Smatram da život nema cenu i da niko nema pravo da raspolaže mojim životom.

Skupljam atome zdravlja i snage i izgovaram reči koje odjekuju mojim  prostorijama: “Stanite, vratite oduzeto, ako se može vratiti. Neka se čuje reč mnogih, reč savesti i pravde. Ne uskraćujte mi sunce”.

Mirjana Antić

(iz zbirke priča “Bezvremeno vreme”)