“Nekima se klanjamo zato što moramo, neke poštujemo zato što volimo. Treba da volimo sebe, da čuvamo život, da pazimo kako ga trošimo i da budemo zahvalni za svaki dan” rekla je Dragana tokom našeg razgovora

Pisanje i te kako može da posluži kao odlična antistres terapija. To potvrđuje i Dragana Kiklić, vaspitač u jagodinskom Domu učenika srednjih škola. Upravo pisanje pomoglo joj je u teškim životnim periodima kroz koje je prošla. Zato je sve svoje emocije pretočila u svoju prvu zbirku priča pod nazivom „Limunada“, a nedavno je iz štampe izašla njena nova knjiga koja nosi naziv “Drvo i druge priče”:

-Naziv knjige je ideja mojih dragih Jelene i Olivera Đorđevića koji su radili recenziju i pripremali knjigu za štampanje. Oni su u ovim knjigama prepoznali koliko ja obožavam drvo, jer je ono za mene svetinja. Našli su i nekoliko priča u kojima se ono spominje, pa su mi predložili da se tako zove –rekla nam je Dragana na početku našeg razgovora i posebno istakla učenicu Žanu Marianu Prokić koja ju je podstakla i motivisala da se ubrza u štampanju prve knjige.

Kao i u prethodnoj knjizi, osvrće se na nevidljive, diskretne heroje iz našeg života:

-Pisala sam o bakici koja prodaje petrovke na pijaci za 30 dinara, o ljubaznoj prodavačici u piljarnici, o majstoru i čistačici koji vrlo požrtvovano i kvalitetno rade svoj posao i daju svoj maksimum, o devojčicici i deci razvedenih roditelja… Nekima se klanjamo zato što moramo, neke poštujemo zato što volimo. Neki su mali a visoko, a neki su veliki, a na zemlji. Sve priče su istinite, a ja sam ih malo doradila –kaže ona i dodaje da su je deca u Domu učenika, sa kojima ima roditeljsku bliskost, dosta inspirisala za pisanje:

-Kada smo tokom literarne sekcije radili “Anu Karenjinu”, jedna devojčica je rekla “Hiljadu stranica je napisano o osećanjima Ane Karenjine, a nijedna o osećanjima njene dece”. Zbog njih sam, na neki način, i počela da pišem. Ako je neki učenik imao nešto neobično, što mi se činilo da bi bilo interesantno da neko čita, ja bih to napisala i samim učenicima vraćala tekstove da pročitaju. Malo sam se plašila njihove reakcije. Međutim, moram da priznam da su svi bili oduševljeni i da su te priče jako pozitivno delovale na njih. Oni su iz moje perspektive gledali na sebe i pomagalo im je da neke probleme prevaziđu –istakla je vaspitačica.

Draganino književno stvaralaštvo dopalo se mnogima, ali jednu pozitivnu reakciju je posebno izdvojila:

-Najviše me je oduševio komentar moje koleginice Milene koja je rekla: “Posle svake tvoje  priče, jače grlim svoje ukućane –kaže ona sa osmehom.

Svojim pričama, Dragana široj publici želi da pošalje jasnu poruku – da je život jedan i da ga treba maksimalno iskoristiti:

-Treba da volimo sebe i da čuvamo život, da pazimo kako ga trošimo i da budemo zahvalni za svaki dan. Ja kada sam bila bolesna, šest meseci nisam mogla da ustanem iz kreveta. Posle toga sa se i zahvalila što sam bila bolesna. Posle toga, drugačije sam gledala na život zato što sam ponovo mogla da vozim bicikl, što sam opet mogla da pričam sa koleginicom. Materijalne stvari nisu bitne koliko je bitna duša. Radim 22 godine u Domu i sve ovo vreme pričam učenicima da mogu da budu uspešni i u ovoj zemlji, u ovo vreme i da treba da gaje svoje želje i snove. Ja sam prvu knjigu objavila u 58., a drugu u 61. godini. Vaspitač najbolje vaspitava svojim primerom. Poručujem im da ne odustaju od onoga što vole. Nikada nije kasno. Bolje ikad nego nikad. Bolje jedan dobar dan nego nijedan–naglasila je ona.

Svoj rad promoviše preko društvenih mreža, jer danas do mladih tako najbrže može da se dopre. Sa pisanjem nije stala. Već je napisala desetak priča o jednom od svojih petoro unučadi, tako da je u planu da iz njenog pera izađe i jedna knjiga za decu i odrasle.

D.M.