“Bog mi je dao dobro zdravlje da mogu da pomognem i ja drugima. Ovo je jedan od načina da se mladi ljudi u društvu prepoznaju po lepim stvarima. Raduje me što se moji unuci interesuju za humanitarni rad” rekao je Petrović za naš portal

Dobrovoljno dati krv i na taj način pomoći u spašavanju nečijeg života jedan je od najlepših ljudskih gestova. Milan Petrović (70) iz Jagodine je to shvatio vrlo rano, odmah po završetku školovanja. Zbog toga nije časio časa, te je već sa 18 godina, davne 1969. godine, hrabro zavrnuo rukav i seo na stolicu za dobrovoljne davaoce:

-Bilo je malo zebnje i treme, jer prvi put tako nešto radiš u životu. Kod starijih davalaca je to već bila rutina, a ja sam svako malo brinuo o tome hoće li boleti, hoće li biti velika igla… Onda sam krenuo da dajem krv sa društvom i da pomažem onima kojima je to potrebno –rekao je Milan na početku našeg razgovora, inače bivši fudbaler i trener, ali i učesnik mnogobrojnih radnih akcija.

Milan je radio kao kalioničar u “Elmosu”. Kada se “Elmos” spojio sa Fabrikom kablova, njihova podružnica dobrovoljnih davalaca bila je jedna od najjačih u Jugoslaviji, a on je bio njihov ponosan član. Kako je odmah po završetku zanata počeo da radi, rano je otišao i u penziju, kada je ispunio četiri decenije radnog staža. Međutim, njegova knjižica za dobrovoljno davanje krvi se nije tada zatvorila. Ona se i narednih sedam godina punila pečatima i potpisima lekara. On voli da kaže da ima duži humanitarni, nego radni staž. To je rezultiralo time da je do svoje 65. godine čak 160 puta dobrovoljno donirao dragocenu tečnost:

-Imam neko unutrašnje ispunjenje zbog toga. Jednostavno, našao sam se u mogućnosti da pomognem nekome kome je potrebno. Bog je meni pomogao tako što mi je dao dobro zdravlje, da ja mogu drugima da pomognem. Zahvalan sam i porodici što me je u svemu tome podržavala. Treba ostati zdrav sve ove godine. Mene je sport održao, a bio sam i dugogodišnji učesnik na radnim akcijama –istakao je Milan, kome u Pomoravskom okrugu po ovom pitanju nema ravnog.

Krv nije davao samo u Jagodini. Gde god je trebalo, rado se odazivao, a to je bilo i u Srbiji, ali i u regionu. Tako je dosta proputovao i upoznao mnogo njemu dragih ljudi sa kojima je i danas u kontaktu. Kaže, želja mu je bila da ostavi traga u dobrovoljnom davalaštvu i u tome je uspeo. Za iskazanu humanost, Petrović je dobio dosta nagrada. U njegovoj privatnoj kolekciji, nalazi se veliki broj znački i medalja Crvenog krsta i drugih organizacija, ali i Oktobarska nagrada grada Jagodine, na koje je on izuzetno ponosan:

-Dobio sam ih dosta i sve su mi drage. Kada ih vidim, probude mi emocije iz prošlih dana. Ne mogu da izdvojim nijednu posebno. Svaka je donela svoju radost na svoj način. Ipak, kada sam donirao krv, nisam o priznanjima razmišljao. Nisam mislio da ću stići do ove cifre. Nekada smo davali krv za poznatog primaoca, ali sada je to drugačije. Mnogo puta su mi se zahvaljivali. Nudili su i novac, ali sam ja odbijao. Desilo se da odemo da popijemo i pojedemo nešto u to ime, ali novac nisam uzimao. Davaoci su skromni, pa tako i ja. Ne osećam se posebno važno zbog toga –kaže on.

Milan kaže da mu je drago što se mladi ljudi odazivaju akcijama dobrovoljnog davanja krvi:

-To je veliki uspeh i to daje nadu da će dobrovoljno davalaštvo opstati u ovim teškim vremenima. Mladi bi trebalo da se dozovu pameti, a ne samo da razmišljaju kako će da budu u kafićima i na ulici. Naravno, i to je deo mladosti, ali postoji način da se prepoznaju u društvu po humanim stvarima. Neka podare osmeh osobi kojoj je izraz lica smrknut, da i on bude srećan i radostan. Nekome naša krv pomaže. To moramo uvek da imamo u glavi –poručio je Milan i dodao da bi država trebalo malo više pažnje da posveti dobrovoljnim davaocima krvi.

Sin Ivan i ćerka Irena nisu krenuli očevim stopama, iako su svi porodično bili aktivni kada je bila potrebna pomoć drugima. Međutim, Milana raduje što se za njegovu humanitarnu aktivnost ineteresuju unuci Strahinja (11), Stefan (10) i Nemanja (9):

– Aktivni su u podmlatku Crvenog krsta, u sektoru za njihov uzrast. Vole sport i zdrav način života i to me raduje. Iver ne pada daleko od klade (smeh). Oni su moje ispunjenje –kaže on sa širokim osmehom na licu.

Milan, zbog svojih godina, više nije u mogućnosti da daje krv. Danas je aktivan u Upravnom odboru jagodinskog Crvenog krsta i kroz svoj primer pokazuje mladima da se radi o bezbolnom i lepom iskustvu. Kako svi dobrovoljni davaoci krvi kažu, tako i on – naših pet minuta nekome može da spasi život.

D.M.