Porodice Stojković i Tajpacak nisu krvno povezane, ali jesu dušom jer ih vezuje veliko prijateljstvo od pre sedamdeset godina. Nica Nicinboim (Tajpacak kako joj je devojačko prezime) ovih dana je u Jagodini jer je došla da dobije dugo očekivano državljanstvo. Nica je gošća porodice Radiše Stojkovića kojoj je kao sestra, jer su kao braća živeli i njihovi očevi

Radišina i Nicina porodica na jednom od okupljanja u Jagodini

Da porodično prijateljstvo može da se prenosi sa generacije na generaciju dokaz su Nica Nicinboim iz Izraela i Radiša Stojković. Nisu se videli nikada pre 2005. godine, ali su se čuli, dopisivali, sve zahvaljujući pričama svojih roditelja koji su bili istinski prijatelji i ne samo to, bili su dušom povezani.

Da bismo počeli ovu priču od samog početka, vratićemo se u vreme Drugog svetskog rata, u vreme kada je Radišin otac Milisav krio i čuvao Cvetinog (tako Nicu zovu u Jagodini) oca Anđelka Tajpacaka. Živeli su kod Železničke stanice u Jagodini u lepoj kući, koja je posle rata konfiskovana, a sada se Nica nada da će joj biti vraćena i da će je dati Radiši.

– Meni i mom suprugu, koji mnogo, zbog mene, voli Jagodinu, trebaće samo jedna soba da možemo da dođemo i bar pola godine budemo u Jagodini. Meni je ovde duša, moje srce je ovde – priča sa suzom u očima ova Jevrejka koja obožava Jagodinu i Srbiju.

Jevrejska porodica se u Jagodini bavila čuvanjem ćuraka. Anđelkov otac Avram Tajpacak je imao farmu, a Anđelko je kasnije u Jagodini imao i svoj bioskop i kada je u Beograd otišao da kupi „Paramauntove” filmove upoznao je Nicinu majku Aranku koja je došla da živi u Jagodini. 1948. godine, kako priča Nica, zbog komunista, Anđelko je svoju porodicu odveo u Tel Aviv. Ona je tada ima godinu dana i nikada do pre deset godina nije bila u Jagodini.

– Moj otac je dušom bio vezan za Jagodinu, to je preneo i na mene, meni je familija ovde, to nije krvna familija, to je moja duhovna familija. Kad je odlazio moj otac, ostavio je kuću Radišinom ocu Milisavu, a iz Izraela je pisao duga, duga pisma i redovno slao novac kako bi se odužio za ono što je za jevrejsku porodicu učinio. Govorio je da ih taj novac zimi greje. Milisav je iz zida kuće izvadio sakriven sandučić moje majke sa porodičnim fotografijama, šalom koji nosimo u Sinagogu, Molitvenik i prsten od moje bake koji su bili sakriveni od Nemaca. To je jedino mom ocu ostalo od familije jer su sva njegova braća i sestre ubijeni u Beogradu. Moj otac je tada rekao Milisavu ,,Ti si sada moja familija” i to je ostalo do danas – priča Nica.

Kad je Nici umro otac, ona je nastavila da se dopisuje sa Radišom i njegovom porodicom, a kaže da je sada najsrećnija jer je u Jagodinu došla da dobije srpsko državljanstvo koje je dugo čekala.
– Mnogo mi znači što ću dobiti državljanstvo. Znam da će mi pasoš stajati u vitrini, ali imaću nešto što me vezuje za Jagodinu. Ne mogu da vam objasnim zašto mi to toliko znači, ali moja duša zna da je to nešto veliko za mene, to je za moga tatu – kaže Nica koja je Jevrejka i dodaje da koreni njene porodice potiču još iz petnaestog veka, da su njeni preci živeli u Turskoj i Španiji, a posle su se raselili po svetu i neki su, pre dve stotine godina, došli u Srbiju.

Živadinka je Nici (desno) pripremila tortu za jedan njen rođendan

Prijateljstvo Radiše i njegove žene Živadinke i Nice i njenog muža Šaloma prenosi se i na njihovu decu. Radišina ćerka je bila u Tel Avivu, a Nica svom sinu, ćerki i unučićima stalno priča o Jagodini.
– Sve što ja znam o Srbiji znaju i moja deca, znaju i srpski jezik, vole da dođu u Jagodinu – priča Nica.

Svaki put kad dođe u Jagodinu Nica obiđe i grobove svog strica i spomenik na kom su imena svih očevih braća i sestara i rođaka koji su ubijeni i grob Radišinog oca. Ostalo je još da vrate kuću, o tome sada brine Radiša koji prikuplja dokumentaciju. Nica se tome nada iskreno, jer je za Jagodinu vezuju ljudi.
– Ja imam svoju familiju u Izraelu, a moja druga familija je u Jagodini. Ona je čuvala našu dušu, čuvali su ono što je od nas ostalo u Jagodini – priča Nica.

Suze, iskrene suze, u očima Radiše, Živadinke i Nice su zato što su srećni jer se vide, što je Nica uspela da dobije državljanstvo, jer su tužni što su razdvojeni i što je život, te 1948. godine razdvojio njihove roditelje. A, roditelji, koji su živeli kao braća, su, želeći da se prijateljstvo nastavi, Nici i Radiši pričali o tome koliko je prijatelj važan i koliko znači u životu.
– Kada sam prvi put došla u Jagodinu, imala sam već svoju decu, osetila sam da sam našla nešto što sam izgubila – kaže Nica.

Suzana Lubura