Piše: Ljubiša Bata Vujić

Početkom prošle nedelje u Beogradu je održana javna rasprava o Zakonu o javnom informisanju i medijima, četvrta po redu. Pre toga rasprave na istu temu su održane u Novom Sadu, Novom Pazaru i Nišu, a sve sa ciljem da se mediji, bilo elektronski ili štampani, upoznaju sa nacrtom novog zakona i daju svoje primedbe i sugestije, koje bi eventualno bile ugrađene u predlog pomenutog zakona.

Sve rasprave su bile burne i sa jasno iskazanim negativnim nabojem, jer pored toga što se stvorio jaz između privatnih emitera i onih čiji su osnivači lokalne samouprave, iako se bave istom profesijom koja bi trebalo da bude u prvom planu, čini se da je svima postalo jasno da se medijima u Srbiji ne piše dobro, odnosno da većini predstoji gašenje.

Suština pomenutog zakona je da država izađe iz vlasničke strukture medija do kraja 2014. godine, jer će se, tobož, tako stvoriti uslovi za slobodno i nezavisno novinarstvo, što posle svega onog što smo doživeli u poslednje dva decenije u ovoj našoj Srbiji, u najmanju ruku zvuči apsurdno. Ako se zna da je u prvom krugu privatizacije medija tokom 2006. i 2007. godine ugašeno 56 medija i da je jedini preživeo Radio Srbobran sa par zaposlenih, složićete se da je to poražavajući rezultat. Ako se tome doda da je tih godina koliko toliko postojalo i funkcionisalo tržište u Srbiji, u odnosu na sadašnji trenutak, sasvim je jasno da privatizacija neprivatizovanih medija, po sistemu “navrat – nanos” neće doneti nikakve rezultate, odnosno – imaće za posledicu gašenje medija u unutrašnjosti do kraja 2014. godine. Da li je to u skladu sa borbom i percepcijom Vlade Srbije o očuvanju postojećih radnih mesta i brigom o običnim ljudima ?

Uz svo uvažavanje stručnosti i iskustva Radne grupe Ministarstva kulture i informisanja, koja je dala nacrt novog Zakona o javnom informisanju i medijima, čini se da je pomenuti nacrt još jedan dokument koji treba da zadovolji Evropsku uniju i Misiju OEBS- a u Srbiji, na štetu sopstvenog naroda. Dokle ćemo usvajati tuđe modele i rešenja neprimenjiva kod nas, a rušiti naše modele koji decenijama funkcionišu i dobri su?

Takođe je vrlo čudno što su i novinarska udruženja u najmanju ruku okrenula leđa medijima u unutrašnjosti, iako je upravo suština i svrha njihovog postojanja zalaganje za opstanak medija i novinarske profesije. Gospodo, zašto podržavate privatizaciju medija kao rešenje, iako znate da ona neminovno znači gašenje medija koji postoje i rade i po sedam decenija? Zarad slobodnog novinarstva ili zarad diktata iz Brisela? Kako ćete sprečiti mešanje politike u medije ako će država i dalje i pored pretplate morati da godišnje ulaže u Javni servis po par stotina miliona evra, ili možda mislite da je sasvim dovoljno da mi u Jagodini, ili ma gde u unutrašnjosti Srbije, svakodnevno gledamo “Beogradsku hroniku'” i slušamo kako i kada će biti rekonstruisana Gazela i kada neće biti struje na Dorćolu, a da pri tome pojma nemamo šta se dešava u našim malim sredinama. Znate vi dobro da taj nedostatak informacija nikako neće moći da nadomeste dopisništva Javnog servisa, iako se to predlaže kao utešno rešenje.

Zar je to suština i domen javnog interesa, pominjanog do bljutavosti ,da li će to doneti novinarski pluralizam mišljenja ili stvoriti totalno centralizovano izveštavanje iz prestonice za celu Srbiju?

Da li posle decenija i decenija profesionalnog izveštavanja, novinari i zaposleni u medijima čiji su osnivači lokalne zajednice postaju teret državi ili žrtve za potkusurivanje zarad briselskog tapšanja po ramenu na našem putu ka članstvu u Evropskoj uniji?

Jedno je sigurno ako se ovaj Zakon usvoji – mnogo ljudi zaposlenih medijima u unutrašnjosti će ostati bez posla, a meštani tih sredina bez informacija vezanih za njihovo najbliže okruženje. Ko će to izveštavati o školskim takmičenjima, susretima sela, mladim talentima, započetoj setvi, uspesima sportskih klubova sa tog područja? Javni servis? Teško, biće nas dva puta mesečno u fusnotama. Premalo za 21.vek, čak i kada je Srbija u pitanju.

Zaista je zadivljujuće što je država rešila da uvede red u medijsku sferu, ali bi isto tako bilo lepo da je rešila bar jedno ubistvo novinara u Srbiji u poslednjih 15 godina i pokušala da obuzda divljanje SOKOJ-a, koji je cene svojih usluga podigao trista posto, a čije neplaćanje odmah povlači oduzimanje frekvencija, i time većinu medija dovodi na rub propasti. Ali to izgleda nije tema za ova vremena i evropsku budućnost Srbije.

Nekako se nameće zaključak da će opet prestonica biti pošteđena ovog u najmanju ruku problematičnog eksperimenta, ali nije bitno, ne možemo svi živeti u Beogradu, bićemo počastvovani što ćemo slušati i gledati isto što i Beograđani. Ali to je tako normalno, Beogradu sve, a za ostale šta ostane, bolje reći ništa. Normalno kod nas…

“Hvala” za projektno finansiranje od 1. januara 2014. godine, “hvala” za privatizaciju do kraja 2014. godine, “hvala” što gasite srpsku reč zarad evropske svetlosti, koja nikako da stigne, iako je brzina svetlosti nepojmljiva.

I na kraju, ako nam gospoda iz Brisela, naravno za naše dobro, nalože da izvršimo kolektivno samoubistvo, da li ćemo i na to pristati, bez obzira što će u tom slučaju Srbija ostati pusta. Recite nam da znamo, da počnemo da se pripremamo, onako psihički, ionako smo navikli na sve i svašta. Samo ne znam ko će onda o tome izvestiti Evropu i svet.

Ilustracija: take-action.in.rs