Biljana Đorđević Janaku, rodom iz Jagodine, živi u Trikaliju sa suprugom Hristosom i sinom Janisom Janakosom. Supruga je upoznala dok je studirao na Pedagoškom fakultetu, a u Grčku su otišli 1988. godine. Posle dve godine studija Hristos je u Grčkoj morao da položi još 30 ispita da bi dobio fakultetsku diplomu. On radi kao učitelj, a vikendom i tokom letnjeg raspusta sa bratom Panosom u porodičnoj firmi, koja se bavi keramikom.

– Grci su drugačiji od nas, ali su nam i dosta slični. Sve zavisi kako se postaviš u početku. Pored toga, Hristos je ovde bio dve godine, što znači da je srpski narod upoznao u dušu, pa imam utisak da sam udata za polusrbina. Mada oni imaju poslovicu „Bolje je nositi cipele iz otadžbine, iako su bile iscepane, pa zakrpljene, nego nove iz druge zemlje” – kaže Biljana.

Što se tiče jezika, ona kaže da Srbi brzo uče grčki, za razliku od Engleza i Nemaca koji se mnogo muče. Kada je došla u Grčku, znala je samo nekoliko reči. Onda je počela američka serija „Bold and bjutiful”, koja traje već 25 godina. Hristos joj je tri meseca prevodio, a onda je rekao da neće da gleda „limunadu”. Tako je Biljana za mesec-dva naučila i da čita grčki jezik.

NJen i Hristosov sin Janis, koji ima 22 godine, završio je Pedagoški fakultet u Grčkoj, jer je on veoma popularan. Razlika je u tome što u Srbiji ovaj fakultet upisuju lošiji đaci, koji nigde ne mogu da se upišu, dok u Grčkoj samo najbolji, koji mogu da osvoje maksimalan broj poena na prijemnom ispitu.
– Prve srpske reči bile su mi „pada sneg” i „ode voz”, jer sam iz babine kuće to gledao svakodnevno. Sada pored srpskog i grčkog govorim engleski, jer imam diplomu Američkog univerziteta, koja mi omogućuje da predajem taj jezik u školi. Volim da dođem u Srbiju, ali više bih voleo da živim u Grčkoj ili negde na Zapadu. Najviše mi se dopadaju Holandija, Rim i Kipar. U Srbiji mi najviše smeta građevinski haos, kriminal i droga – ocenjuje Janis.

I Biljana voli da dođe u Srbiju, jer je vuče srce da vidi mamu Jelicu Đorđević, rođenu sestru LJiljanu Đorđević Stanojević i sestriće, ali kaže da se nikada ne bi vratila u zavičaj. Inače, ona nije zaposlena pošto je u Grčkoj običaj da žene ne rade, što je, po Biljaninom mišljenju, možda i dobro.
– Kada je počela kriza, samo se o njoj pričalo. Morala sam da nađem nešto što bi mi zaokupilo misli. Međutim, ženama posle 35 i 40 godine veoma je teško da nađu posao. Tako sam pre dve godine počela da pravim nakit. Izrađujem ogrlice, narukvice, minđuše, a prstenje sam prestala, jer se nije isplatilo. Od materijala koristim poludragi kamen, srebro i zlato – dodaje Biljana.

Ona još kaže da je došla na ideju da kopira ono što u prodavnicima, recimo, košta 100 evra, a ona može taj komad nakita da prodaje za 20 i 25 evra. Taj posao ju je toliko okupirao da je gubila predstavu o vremenu, pa joj se prvih dana čak dešavalo da zaboravi da skuva ručak. U stanju je i da ustane u četiri izjutra da bi nešto napravila, jer ako to bude htela kasnije, može da se dogoditi da zaboravi ideju.

NAGRADNO PUTOVANJE
Janis je prošle godine bio u Budimpešti i Beču sa studentima. U Predejanu im se pokvario autobus. Pošto je znao srpski jezik, Janis je našao šlep službu. Pošto im je puno pričao o lepotama Jagodine, u povratku su rešili da svrate u Beograd. Ali, turističkom vodiču je umrla majka, pa je morao hitno da se vrati. Janis je opet priskočio u pomoć, jer je poznavao Beograd. Kada su krenuli za Grčku, vozač je promašio put i krenuo ka Zaječaru. Janis je to video i rekao mu je.
– I pored tolikih pehova, dogodilo se i nešto lepo. Upoznao sam devojku Suzanu, Grkinju, sa kojom sam još u vezi. Pošto sam puno pomogao tokom putovanja, vlasnik turističke agencije ponudio mi je nagradno putovanje i ja sam izabrao petodnevno putovanje u Rim. Od vlasnika restorana „Tri šešira” u Skadarliji dobio sam lepu umetničku sliku Beograda – priča Janis.

Tekst i foto Z. Gligorijević