Milovan Vuković, koji gusle pravi već 36 godina, još uvek koristi dubač koji je njegov deda Ljubomir ručno napravio još 1947. godine.
Milovan Vuković (73) godine iz Jagodine, rodom iz okoline Berana, koji je radni vek uglavnom proveo u Srbiji, nije zaboravio svoju tradiciju, niti narodni instrument po kome su Crnogorci prepoznatljivi. Odrastao uz gusle, gledajući kako ih pravi njegov pokojni deda LJubomor, Milovan je davne 1977. godine i sam počeo da pravi gusle. Da svira na njima naučio je desetak godina kasnije. Milovan zna preko pedeset pesama napamet. On je jedini u centralnoj Srbiji koji pravi ovaj instrument.
– Još kada sam imao šest godina, slušao sam deda Ljubomira kako gusla i gledao kako vešto pravi ovaj narodni instrument. Zahvaljujući njemu, i ja sam naučio da ih pravim, a za dubljenje drveta koristim dedin dubač, koji je on napravio još 1947. godine. Do sada sam napravio tridesetak komada. Neke od njih prodao sam našim ljudima na privremenom radu u inostranstvu, ali veći deo sam poklonio. Najsrećniji sam bio kada sam jedne od njih poklonio Muzeju voštanih figura u Jagodini, jer su one sada u rukama Filipa Višnjića, koji je bio veliki guslar, iako je bio slep. Kada su me pitali da li bih hteo da ih poklonim našem muzeju, rekao sam da ću to učiniti vrlo rado, jer je za mene čast da one ne samo budu u ovoj ustanovi kulture, već i u rukama Filipa Višnjića – kaže Milovan.
Prema njegovom mišljenju, gusle je najbolje praviti od javora ili oraha. Javor im daje najbolji zvuk, a i lak je za rad. Ali, drvo od koga se prave mora da se suši tri godine da ne bi pucalo. Zbog nedostatka dobrog drveta, Milovan sve manje pravi gusle.
– To je dugotrajan posao, jer drvo mora dobro da se izdubi. Potrebno mi je najmanje tri meseca da bih uradio ceo instrument. Najteže je napraviti trup baš zbog njegovog dubljenja. Preko trupa zatežem jareću kožu. Na vrhu gusala obično uradim jareću glavu, koja je njihov ustaljen simobol, dok gudalo pravim u obliku zmije, koja ima i usta i oči. Gudalo pravim od ribarske strune. Ono se ranije pravilo od konjskog repa, ali su tu vrstu dlake počele da napadaju bube, pa smo prestali da ih koristimo, jer gudalo vremenom propadne. Kada se uradi od strune, ono može večno da traje, jer je ona, praktično, neuništiva – dodaje Milovan.
Prema njegovim rečima, u Srbiji se malo ko interesuje za ovaj instrument. Zbog toga ih niko i ne pravi u centralnoj Srbiji. Zanimljivo je i da je njihova cena veoma varijabilna zavisno od dela zemlje u kojima se prodaju. Dok u Crnoj Gori koštaju od 400 do 500 evra, u Srbiji najviše može da se dobije 20.000 dinara.
– U Srbiji vlada mišljenje da su gusle drevni instrument, koji nikome nije potreban, za razliku od Crne Gore u kojoj je to veoma poštovani narodni instrument. To je i tradicionalni narodni instrument, koji služi za pevanje narodnih junačkih pesama. One izmamljuju tako tugaljive tonove da nema čoveka koji ne bi slušao kad neko zagusla -ocenjuje Milovan.
NJegov sin Gojko radi kao elektroinženjer u Nišu i nije od oca naučio ovaj zanat. Milovanova ćerka Danica Vuković Đoković zaposlena je u Narodnoj biblioteci. Naš sagovornik će ih praviti koliko mu to zdravlje bude dozvoljavalo. Nažalost, pošto ne može da ih radi u svom stanu, Milovan se ovim zanatom bavi u svojoj garaži.
RADIO U PRAVOSUĐU
Zanimljivo je da je Milovan 28 godina radio kao tužilac i sudija. Po završetku fakulteta raspoređen je u Opštinski sud u Novom Pazaru. Posle pet meseci rada završio je školu rezervnih oficira u Bileći, a šest meseci je proveo i u Banja Luci. Aprila 1965. godine zaposlio se u Opštinskom sudu u Jagodini. Dve godine radio je kao pripravnik, a posle položenog pravosudnog ispita imenovan je za zamenika opštinskog javnog tužioca. Potom je dve godine bio sudija Okružnog suda u Jagodini, a potom ga je republički javni tužilac imenovao za opštinskog javnog tužioca.
– Javni tužilac bio sam 16 godina. Od 73 tužioca u ondašnjoj Jugoslaviji 16 godina sam bio me|u najboljih deset. Ali, pošto sam vazda bio neposlušan po zakonu, kada su se političke prilike promenile, 1989. godine podneo sam zahtev za razrešenje. Tada sam postao direktor pravnih poslova u Trgovinskom preduzeću „Morava” u Jagodini. Posle nepunih pet godina otišao sam za pomoćnika generalnog direktora firme „FGR” u Podujevu. Bio sam i pomoćnik generalnog direktora „Trepče” u Kosovskoj Mitrovici. S tog radnog mesta otišao sam u penziju – precizira Milovan.
ODLIKOVANJA
Vukovića je Vojska Jugoslavije 1979. godine odlikovala medaljom za vojne zasluge kao rezervni kapetan prve klase, ordenom rada sa srebrnim vencem, ordenom zasluge za narod sa srebrnim zracima, a kao student na saveznim akcijama na izgradnji puta „Bratstvo-jedinstvo SFRJ” dva puta je proglašen za udarnika.
Tekst i foto Z. Gligorijević
