Piše: Branislav Đokić Kan, likovni pedagog

Mnogi dojučerašnji vlasnici S.T.R-a ili S.U.R-a utrkuju se ko će na svoju radnju da stavi upečatljiviji (nakaradniji) naziv na engleskom jeziku, iako većina njih i ne zna njegovo tačno značenje. Ako obratite pažnju na imena radnji, firmi, objekata ili sajmova, primetićete da smo ok(r)uženi: šopovima, marketima, dragstorima, storovima, kompanijama, a tek nazivi prodavnica!?

U trgovinama nijedan srpski proizvod nema srpski naziv, pa prema tome ni ćirilicu (evriting marketing, što bi se reklo). Globalno zagrevanje topi sve na planeti, pa i kulturni identitet; tako se stvara neka nova utopija (krupnim korakom unazad).
Ćirilica ubrzano nestaje, sa njom nestaje i srpski jezik, a tako i Srbi sami. Naše nacionalno blago danas, za samo jednu godinu, zatruje više stranih reči, nego za petsto godina turskog ropstva. Pomenimo da su u Rusiji svi MekDonalds restorani ispisani isključivo ćirilicom; ugledajmo se i na Bugare, Grke, Kineze… Slobodno možemo da zaključimo da srpsko pismo i jezik danas trpe najžešći udar u svojoj hiljadugodišnjoj istoriji.
Žalosno je, kaže akademik Simović, da srpske nazive i ćirilicu nalazimo još samo na čituljama, izlepljenim po seoskim banderama, tarabama i grobljima i na preostalim firmama izumrlih i izumirućih zanata. On dalje navodi da: „srpski jezik najviše ugrožavaju oni koji ne čitaju“; pa ipak, optimisti veruju da su ćirilica i srpski jezik previše lepi da bi nestali.
U našim osnovnim školama (nimalo slučajno) se zadnjih godina brojne nevladine organizacije nesebično trude da uvedu novu pedagošku terminologiju (ružno posrbljenu), pre svega englesku.
Na nedavno održanom međunarodnom skupu, Srpska Akademija Obrazovanja (SAO), čiju je uvodnu reč dao dr Nikola Potkonjak, između ostalog moli: „pozivamo sve, podržite akciju Srpske Akademije Obrazovanja – čuvajmo i poštujmo svoj maternji jezik, čuvajmo i poštujmo srpsku pedagošku terminologiju. To je pitanje očuvanja srpskog jezika, a time i duhovnosti i identiteta onih kojima je to maternji jezik”.
Ne zaboravimo da su Ujedinjene Nacije proglasile 21. februar Danom maternjeg jezika. Plašim se da mi ne proglasimo, pored Noći muzeja i Noći knjige – i Noć maternjeg jezika i ćirilice.
Zdravstvu je takođe potrebna dijagnoza: tamo gde je nekad bilo porodilište, danas je akušerska klinika, tamo gde je bila dečja bolnica, danas je pedijatrijska klinika, bolnica za očne bolesti sada je oftamotološka klinika, a ako vas boli uvo, grlo ili nos, tražite otorinolaringologa. Pa onda redom: dermatologija, venereologija, pulmologija, hematologija… I pošto smo sve srpske nazive pozaboravljali, pokušajte da, dok čekate vizitu, popamtite novonastale „IN” nazive.
Ozbiljne države vode računa o svom jeziku i pismu, ali ko će još da razmišlja o beloj kugi, jeziku i ekologiji. Zato oni koji su zaduženi, na sve legalne načine, pa i platama, da brinu o sporovođenju Ustava i zakona, o službenoj upotrebi jezika, zaboravljaju da krše osnovna ljudska prava Srba na svoj jezik i svoje pismo.
Dakle, dragi edukatori i edukatorke, u školama i javnim glasilima ohrabrite naciju da su srpski jezik i ćirilica naše nacionalno blago i da se bore za srpski jezik i identitet našeg naroda, za poštovanje tradicije, istorije i kulture, jer novi svetski poredak ne priznaje nacionalna osećanja!!!
Nikada nemojmo da zaboravimo mudre reči Stefana Nemanje, izgovorene pred smrt, davne 1196. godine: „Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta, uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio.”