ISTINA O GOLOM OTOKU NIKADA NIJE DOVOLJNO OGOLJENA

Dok bi kažnjen zatvorenik prolazio kroz „špalir”, odnosno dva reda ostalih zatvorenika, oni su ih tukli, čupali za kosu, šutirali i nazivali pogrdnim imenima. Nekada je bilo i po nekoliko hiljada ljudi u „špaliru”

Politički zatvorenici, koji su završili na Golom otoku, nikada do kraja nisu ispričali svoje priče o zverskom mučenju, batinjanju i izgladnjivanju dok su radili na golim stenama, koje sunce prži. To što su žedni prenosili kamenje nije nateža kazna. Najgore im je bilo što im je, gore nego što je njihovo telo izgaralo na suncu, „sprženo” dostojanstvo, što su bili samo još jedan broj, što su, kako neki od njih sami kažu, obrukali svoje porodice i što su bili prebijani da bi „revidirali stav”.
– I dan i noć sam razmišljala ko je u pravu i zašto sam tamo. Čak sam i pomislila da je možda i Tito bio u pravu. Revidirala sam stav. Od tada sam drugačije prolazila. Kada je Marija Zelić, upravnica, smenjena došla je divna islednica. Rekla sam da sam morala da priznam pod batinama. Dan pre nego što je Marija otišla, izvela me je u dugu šetnju kraj mora. Shvatila sam da mi se izvinjava za sve što mi je učinjeno. Morali smo, rekla je. Četinici ne mogu da uzdrmaju našu državu, ali vi Informbirovci ste mogli. Sovjetski savez je mogao da nas okupira – kaže Desanka Petrović (85) iz Jagodine, koja je, koliko znamo, jedina živa žrtva Golog otoka u Pomoravskom okrugu.
Ona je nakon završene Gimnazije počela da studira Rudarski fakultet u Beogradu. Zorica Milosavljević, sa kojom je sedela u klupi dok je učila Gimnaziju, preporučila ju je da od 1946. do 1947. godine radi u Komitetu SKOJ-a kao službenik. Potom je završila kurs za rukovodioce omladinskih brigada u Beogradu. Kao dobrog člana, partija ju je sa desetak kolega iz bivše Jugoslavije, poslala da studije, uz njihovu stipendiju, završi u Rusiji.
– U Moskvi nas je sačekao Zoran, sin Sretena Žujovića, koji je već godinu dana bio u Rusiji. On mi je odredio sudbinu. Umesto da idem u Lenjingrad, u Sverdlovsk sa muškarcima, upisala sam Geološko-istraživački institut. Pošto sam se izjasnila za Rezoluciju, želela sam da ostanem u Rusiji. Ali, kako mi se majka Ranđija razbolela, a brat Miodrag dobio kćerku, vratila sam se u Jugoslaviju. Nastavila sam studije na Rudarskom fakultetu – dodaje baka Desanka.

Ona je u Beogradu se združila sa Oliverom Milić, koja je takođe bila u Rusiji, i koja je rešila da formira organizaciju čiji bi članovi bili oni koji su za Rezoluciju, kako bi se borili protiv onog režima. Kada su uhapsili Oliveru, ona je izdala Desanku.
– Posle jednog partijskog sastanka 8. marta, koji se završio oko ponoći, vratila sam se u studentski dom „Gajret“. Samo što sam legla u krevet neko je zakucao na vrata. Mlađi i stariji oficir su ušli u sobu. Odmah sam znala ko su, jer je moja drugarica već bila uhapšena. Bili su jako fini. Kako sam htela da pođem bez ičega, rekli su mi: „Devojko, ne ideš na svadbu, ponesi ćebe. Trebaće ti“. Objasnila sam im da je domsko, ali oni su insistirali da ga ponesem. I ja sam to učinila. Smestili su me u neku kuću u kojoj me je saslušao neki stariji čovek. Sve sam negirala. Onda su doveli Oliveru koja je sve priznala. Tada sam i ja priznala da sam za Informbiro i da sam htela da priđem toj organizaciji. Odveli su me u sobu koja je imala samo jedan ormar. Pošto mi je bilo jako hladno, prevrnula sam ga i legla u njega da bih se ugrejala – seća se Desanka.
Wu je Frontovski odbor osudio na šest meseci, a onaa je u raznim zatvorima provela 44 meseca. Najpre su je isleđivali u zatvoru u Đušinoj ulici. Posle nekoliko dana otišla je u zatvor u Kovačici gde su joj islednici rekli da će je pustiti ako kaže da se odrekla Informbiroa i ako oda još nekoga. Ali, ona to nije učinila. Tako su mnoge pustili, a ona je premeštena u Zabelu u Požarevcu, a potom u Ramski rit.
– Potom su me vozom prebacili na Sveti Grgur. Vezali su nas po dve. Tako smo sedele u vagonu i tako smo morale u toalet. Odvezali su nas tek kod Rijeke. Tamo smo kopale. Pošto smo i tada bili pod sankcijama, jednom dnevno dobijali smo komad hleba, veličine pola šake i porciju kuvanog jela. Hrana je postala bolja tek kada su sankcije ukinute. Kada su nas utovarili u brod „Punat”, mislile smo da nas vode negde gde će da nas likvidiraju. A oni su nas premestili na Goli otok – iznosi Desanka svoje bolne uspomene.
Tamo je, kaže, bilo najgore. Preživela je pakao. Dočekala ih je komandantica Marija Zelić. Budili su ih čim svane. Onda bi stajali u redu zbog prebrojavanja. Tokom dana vadile su kamenje gvozdenim štanglama i kotrljale ga. Muškarci, koji su bili na drugom kraju otoka, su tim kamenjem zidali. Negde oko 11 sati dobijali su porciju vode, a hranu tek kada se vrate s posla. Popodne su im držali političke časove.
– Mnogo puta smo i nosili kamenje s jednog mesta na drugo. Stavljali smo ga na takozvane drvene tralje sastavljane od dasaka. One koje su se pokajale, odnosno revidirale stav, držale su duži deo drške, a mi kraće, tako da je sva težina kamenja padala na nas. Miliocionerke su vodile računa kako radimo. Neke su bile dobre, druge su nas tukle. Morale smo i da održavamo barake i da budemo čiste, a kupale smo sa litrom vode – opet će baka Desanka.
Ali, najteže je bilo, kaže, proći kroz „špalir”, odnosno dva reda zarobljenica, koje bi kažnjenicu tukle, šutirale, čupale… Ona je to preživela dva puta. Jednom što je na nekom predavanju nešto pitala, a drugi put što nije htela u nečemu da učestvuje. Kad god bi kasnije čula kako Tito prolazi kroz špalir građana, sećala se svog „špalira”.
– Jednom su tražili da priznam da me je zavrbovao NKVD i da sam ruski špijun. Ona ista drugarica islednicima je kazala kako sam ja rekla da možda to i jesmo. Trebalo je da joj kažem da ona prizna ako jeste. Dali su mi ogroman kamen i jedan tučak od dva kilograma da udaram po njemu. Ne znam koliko sam to radila, tek narednog jutra su me odveli i tukli od jutra do večeri. Vikala sam nisam, nisam, jer stvarno nisam. Onda sam rekla jesam. Još dok sam bila na studijama čula sam za nekog Ivanova koji radi u ruskoj ambasadi. Sve ostalo sam izmislila. Onda su me odveli u bolnicu. Dok sam prolazila na prozorskom oknu sam videla da nemam ogroman pramen kose – kaže Desanka i dodaje da je nakon posete Aleksandra Rankovića ophođenje islednika prema zatvorenicima bilo mnogo bolje, a i hrana je bila bolja. Ona je sa Golog otoka puštena 15. oktobra 1952. godine.
Koliko je pokojni Miodrag Bane Tasić iz Jagodine proveo na tom mestu u kome se rađalo samo zlo, nije poznato, jer njegovi naslednici nemaju dokumentaciju, a on nije voleo da priča o tim strahotama. Njegova ćerka Tanja, koja je imala smao tri godine kada je on došao sa Golog otoka, plašila ga se, jer je bio potpuno sed. Seća se dubokih ožiljaka na ramenima, koje su mu urezali konopci dok je njima vukao kamenje.
– Otac je jedino pričao kako je jedna kolona vašaka išla u jednom, a druga u suprotnom pravcu. Pomenuo je i da su prilikom utovara u brod mnogi polomili ruke i noge, jer su ih, onako vezane, gurali u njega sa obale. On je imao sreće, jer je pao preko drugih ljudi. Jednom je samo rekao da je mnogo ljudi umrlo, a onda je zaćutao i nikada više nije govorio o tome. Drhtao je kad god bi video nekog u uniformi. Dugo je strepeo i od poštara. Trebalo mu je vreme i da se navikne da njegov unuk Nenad nosi vatrogasnu uniformu. Kad god bi video policajca premro bi od straha – priča deda Banetova kćerka Tanja.
On je bio bio predratni borac za radnička prava. Po zanimanju je bio kazandžija, ali pošto je imao dva razreda gimnazije, posle rata su ga postavili za personalca u „Jagodinskoj pivari”. Bio je i sekretar partijske ćelije. Kada ga je neki čovek odveo na piće u „Šarenu kafanu” rekao mu je da su Rusi oslobodili Beograd, Beč i Berlin, a da sada Tito hoće celom svetu da kaže da je lično on oslobodio celu Jugoslaviju. Iste noći su ga uhapsili.
– Još je platio piće onom čoveku koji ga je pozvao u kafanu. Kada se vratio sa Golog otoka zaposlio se u „Trudbeniku”. Morao je da završi zanat. Postao je mašinbravar i zaposlio se u „Fabrici kablova”. Kad god bi Tito dolazio u Jagodinu, on bi morao da sedi kod kuće – dodaje Tanja.

TRAŽE REHABILITACIJU
Baka Desanka, čiji je zahtev za rehabilitaciju predala rođaka, kaže da joj ona sada neće značiti ništa, jer je odavno sprala ljagu sa svog imena. Po izlasku se zaposlila u trgovinskom preduzeću „Rada Miljković”, potom je radila u firmi „Pomoravka”, a onda u Poslovnom savezu za ratarstvo, u kome je stekla penziju. Pošto ju je odevao Crveni krst, dve decenije je pomagala Crveni krst. Politika joj više nije padala na pamet.
– Mislim da će tek na ovaj način ime mog oca ponovo biti „čisto”. Iako njega više nema, smatrala sam da treba da zatražim njegovu rehabilitaciju. Ako ništa drugo, bar će biti pomenut sa ostalim jadnicima – ocenjuje njegova ćerka Tanja.
Tekst i foto Z. Gligorijević