U porodičnoj firmi Mitrovića iz Dragova godišnje se proizvede od 7.000 do 8.000 komada pogona

Milivoje Mitrović, njegova supruga Vesna i njihov sin Miloš iz Dragova nadomak Rekovca jedini su proizvođači pogona za ručnu centrifugu u Srbiji. NJihova firma „Mitar”, koja nosi ime Milivojevog dede, godišnje proizvede od 7.000 do 8.000 komada pogona i proda ih poznatim kupcima „na veliko”.

Milivoje, Milos i Vesna Mitrovic

– Počeo sam da se bavim poljoprivredom, ali mi se to nije dopadalo. Onda me je komšija Miroslav Simić zamolio da mu napravim elevator za pšenicu, jer je otkupljivao velike količine hlebnog žita, koje su radnici morali da nose u džakovima. Odveo me je u jagodinski silos i ja sam ga prekopirao. Potom me je, pre dvadesetak godina, drugi komšija zamolio da mu napravim slavinu za med od aluminijuma. Tako sam shvatio da imam dar za ovu vrstu posla – kaže Milivoje, koji je završio srednju elektrotehničku školu.

On je pet-šest godina pravio slavine, a potom je rešio da izrađuje pogone za centrifuge kojima se vrca med. U početku su pravili samo kućišta u koja su ugrađivali obične zupčanike, koji nisu bili dobri, jer su stvarali veliku buku prilikom okretanja. Onda su kupili mašinu za izradu mnogo kvalitetnijih zupčanika, koji su, praktično, nečujni.

– Ovo je mnogo bolji posao od poljoprivrede. Doduše, bilo je teško dok nismo savladili proizvodni proces. Posao se svake godine razvija, jer se potražnja za pogonima godišnje povećava za oko 20 posto. Razmišljali smo da krenemo i sa izvozom, ali nemamo dovoljno kapaciteta i jedva zadovoljavamo potrebe domaćeg tržišta. Zarađujemo dovoljno novca, tako da, iako živimo na selu, nemamo ni kokošku u dvorištu – iskren je Milivoje.

Zanimljivo je da njegov sin Miloš počeo školu u Kragujevcu, ali se, kako kaže otac, uhvatio lošeg društva i on ga je odmah zaposlio u porodičnoj firmi. Prema njemu se ponaša kao da je jedan od radnika i ne dozvoljava mu nikakve povlastice.

– Nisam se pokajao što nisam završio školu. Nisam je voleo. Ništa mi nije teško, a dobra je i zarada – iskren je Miloš.

Da njegova sestra Jelena nije završila fakultet, i ona bi radila u porodičnoj firmi.
– Tata, farmacija je mnogo teška – rekla mi je ćerka. – Znam, da nije i ja bih završio fakultet, rekao sam joj. I pošto sam joj rekao da će i ona da se vrati kući ako ne završi školovanje, ona je prionula na učenje i diplomirala– dodaje Milivoje.

Tekst i foto Z. Gligorijević