Jedino pravo davalaca koje se poštuje je oslobađanje od participacije kod lekara, dok su ostala ,,mrtvo slovo na papiru”. Davaoci traže uvažavanje jer svojom humanošću spasavaju živote ljudi
Udruženja dobrovoljnih davalaca krvi, njih oko 60, dogovorili su se da od početka ove godine više ne organizuju akcije davalaštva, a svi oni koji žele da daju krv to mogu učiniti u službama transfuzije.
U udruženjima kažu da su bili primorani na ovaj korak jer nemaju sredstava za organizovanje akcija, a ujedno se ne poštuju njihova prava. Jedino pravo koje im još po zakonu pripada je oslobađanje od plaćanja participacije od 50 dinara. Sva ostala prava koja su davaoci imali do pre dvadesetak godina više se ne poštuju. Davaoci kažu da oni ne traže ,,kule i gradove” već samo uvažavanje s obzirom na činjenicu da oni spasavaju živote ljudi.
Predsednik Udruženja dobrovoljnih davala krvi ,,Dragan Simijonović Siki” iz Rakitova Saša Likić kaže da je Inicijativni odbor predstavnika udruženja održao nedavno sastanaka u Rakitovu gde je odlučeno da se prestane sa organizovanjem akcija dok se ne ispune zahtevi davalaca.
– Tražimo da se na šalterima u zdravstvenim ustanova transparentno označi koja prava imaju davaoci. Da ako davalac ne bude primljen na osnovu svojih prava, neko zbog toga snosi posledice. Tražimo prevoz davalaca do zdravstvenih ustanova gde se leči. Tražimo da se davalac primi kod lekara i sa neoverenim knjižicama. To ćemo da vidimo kako bi funkcionisalo jer se plašimo da to neko ne zloupotrebi naročito u privatnom sektoru. Tražimo da transfuzija organizuje zahvalne obroke i druženje davalaca nakon akcije, kao što se radi u Jagodini, a nije slučaj u drugim gradovima. Tražimo da znamo gde ide naša krv. Tražimo da svakom davaocu kada ode na operaciju se obezbedi krv a ne da to traže od njega – rekao je Likić navodeći neka od najvažnijih zahteva koja su davaoci uputili Ministarstvu zdravlja, predsedniku Srbije, premijeru, Skupštini Srbije i svim relevantnim institucijama.
Likić kaže da su prava davalaca prestala da se poštuju od 2003. godine.
– Na papiru to stoji da svi višestruki davaoci, sa preko deset davanja, imaju ta prava, ali toga nema. Mi tražimo veću pažnju. Da davalac na šalteru kod lekara bude prepoznat. Pohvalio bih Jagodinu gde su posle deset godina prošle godine davaoci ispoštovani u stomatološkoj službi tako što je za davaoce vađenje zuba bilo besplatno. To košta 500 dinara ali za davaoca to mnogo više znači – rekao je Likić.
Na papiru davaoci krvi imaju 19 zagarantovanih prava a ne poštuju se.
– Osim participacije od 50 dinara, ni jedno drugo pravo davalaca se ne poštuje. Mi tražimo da dobijemo privilegije prilikom prijema kod doktora opšte prakse i specijalista. Tražimo da se smanji vreme čekanja za skener ili magnetnu rezonancu. U našoj bolnici poštuju prava davaoca, ali već u susednim opštinama nije tako. Imali smo slučaj davaoca iz Jagodine starog 66 godina koji je 120 puta dao krv i kada je otišao da se operiše u Beogradu, tražili su mu da obezbedi krv – objanio je Likić.
On navodi da su predstavnici Udruženja imali četiri sastanka u Ministarstvu zdravlja gde su razgovarali da zamnikom ministra Zoranom Kovačevićem ali poslednjih nekoliko meseci se ne oglašavaju po pitanju zahteva davalaca krvi.
– Poslali smo naše zahteve, pre godinu dana, Ministarstvu zdravlja, predsedniku države, premijeru, Skupštini Srbije i svima koji su nadležni za naš problem. Svi su nas usmerili da problem rešavamo sa Ministarstvom zdravlja. Ali do danas taj problem nije rešen. Nisu nam ni odgovorili koliko sredstava za davalaštvo dobija transfuzija, koliko Crveni krst. Niko ne prepoznaje naš trud da organizujemo akcije, okupimo davaoce. Trebaju nam sredstva za organizaciju, a nikoga nije briga. Mi ne tražimo novac za datu krv, već samo poštovanje. Da mi iz Udruženja ne organizujemo akcije, ljudi ne bi došli sami u transfuziju da daju krv – rekao je Likić.
Direktor Opšte bolnice u Jagodini Darko Miletić je istakao da je osnovni problem što neko ko treba da se bavi davalaštvom u Srbiji, to ne radi.
– Nekada se davalaštvo zasnivalo na radu velikih privrednih giganata, u svakoj većoj fabrici bilo je udruženje dobrovoljnih davalaca krvi, kao na primer kod nas u Fabrici kablova. Nekada su se akcije sprovodile i među vojskom, a sada vojska i ne postoji. Davalac želi da bude prepoznat, da ima neke beneficije zbog toga što je davalac. Niko ne traži „kule i gradove”. Problem je što davaoci imaju pravo da dođu preko reda ali kako kada u čekaonici ima pacijenata od 70 godina, a davaoci su uglavnom mlađi ljudi. Udruženja treba da naprave dogovor da sebe promovišu na pravi način i da se dogovore sa Ministarstvom zdravlja i sa transfuziološkim zavodima i da to pitanje bude rešeno na obostrano zadovoljstvo. Najveća je uloga Ministarstva zdravlja koje treba da izađe u susret svim udruženjima. Treba da se nađe rešenje jer krv ne može da se kupi u prodavnici. Mora da se promeni način razmišljanja. Davaoci moraju da budu bitna kategorija u ovom društvu – rekao je Miletić.
Davalaštvo na godišnjem nivou spasi nekoliko hiljada života.
– U jagodinskoj Bolnici su davaoci uvek bili bitan faktor. Ja godišnje moram da obezbedim oko 2.000 kesa krvi za pacijente. U drugim ustanovama u Srbiji nije tako pa se dešava da od davaoca, koji je dao 50 puta krv, traže da obezbedi krv da bi ga operisali. To iritira davaoce i udruženja. U Jagodini se to ne dešava jer naša bolnica svake godine organizuje preko 30 akcija dobrovoljnog davanja krvi. Imamo izuzetnu saradnju sa udruženjima i u Fabrici kablova i ostalim kao na primer ,,Dragan Simijonović Siki”. Svakog decembra pravimo plan akcija za sledeću godinu u skladu sa potrebama bolnice. Mi svakodnevno imamo zalihe od 150 kesa, a ako nemamo, trebujemo od Zavoda za transfuziju pa prevaziđemo nestašicu – objasnio je Miletić.
Jagodinska bolnica brine o davaocima: direktor Darko Miletić
– Tih 2.000 kesa kada se pretvori u novac to je oko 7,5 miliona dinara. Republički fond za zdravstveno osiguranje je davao bolnici 4,7 miliona dinara. Disparitet je 2,8 miliona dinara i meni je kao menadžeru ove ustanove bilo jasno da moram nešto da preduzmem da bih te parametre poravnao. Ako bolnicu jedna kesa krvi sa obradom košta 1.800 dinara, došli smo na ideju da svim udruženjima pomognemo tako što ćemo im organizovati zahvalne obroke i za to smo namenili hiljadu dinara po jedinici krvi. Tako smo organizovali druženja gde su oni mogu nešto da pojedu i popiju. Ostala sredstva, do kojih udruženja dolaze, oni koriste da bi mogli samostalno da funkcionišu. Mi do jedne kese krvi dođemo za 2.800 dinara a ne 4.500 dinara, što je tržišna cena. Na taj način smo uštedeli novac državi ali smo sav posao morali da odradimo. Davaoci su bili zadovoljni i državi smo uštedeli novac. U drugim bolnicama u Srbiji nije tako. A meni je Služba transfuzije jako bitna – rekao je Miletić.
Miletić je napomenuo da Ministarstvo zdravlja i udruženja treba da se dogovore kako bi davaoci bili zadovoljni.< Dušan Trifunović iz nevladinog sektora iz Ćuprije kaže da je ovaj sektor uradio istraživanje koje je bilo jako porazno. – Imamo državna sredstva koja preko Ministarsva zdravlja stižu u Republički fond za zdravstveno osiguranje za davalaštvo, a odatle odlaze bez odgovornosti. Prisustvovao sam radnom sastanku sa zamenikom ministra zdravlja, koji je zadužen za davalaštvo, Zoranom Kovačevićem koji ima teoriju kako treba rešiti ovaj problem, ali je ključ problema kod Republičkog fonda. On dobija pare ali ih neodgovorno troši i mi nemamo nikakvu kontrolu – rekao je Trifunović. On navodi da nije lako organizovati akcije davanja krvi jer treba dovesti davaoce i njima znači bar to druženje posle akcije. – Zahteve koje sada tražimo davaoci su uglavnom imali unazad 20 ili 30 godina, ali je neko to ukinuo. Od ove godine neće biti akcija tako da će se desiti pauza u davalaštvu. Oni koji to treba da nadomeste su oni koji primaju plate za to, znači radnici transfuzije i Crvenog krsta – rekao je Trifunović. On je još rekao da tokom marta će pozvati sva udruženja koja se bave davalaštvom i sve nevladine organizacije koje se u okviru svojih aktivosti takođe bave davalaštvom, na zajednički kongres gde će odlučiti kako će ubuduće da se bore za svoja prava. J. Zdravković
