LJUDI KAKVI SE RETKO SREĆU: MILUN MILISAVLJEVIĆ

99 – godišnji Jagodinac, koji je i danas izuzetno vitalan, kao recept za dug život prepisuje smirenje, ljubav prema životu i, kao malu tajnu, često duboko disanje
Ne znamo da li je izuzetno vitalni 99- godišnji Jagodinac Milun Milisavljević često slušao legendarni bend ,,Bijelo dugme“ i njihov mega – hit ,,Doživeti stotu“, ali je svakako očigledno da se dosledno drži njihovog melodičnog refrena.
Ovaj izuzetno vitalni, smireni i dobronamerni čovek, koji sigurno izgleda tri decenije mladji nego što jeste, rodjen je u Lukaru 31. januara 1918. godine i narednog januara treba da obeleži jubilarni – stoti rodjendan. Za gotovo jedan vek ženio se sa Slavkom ( on imao 18 a ona 14 godina) i sa njom izoprdio četvoro dece: Radivoja i Branivoja, koji na žalost nisu medju živima, i Branku i Dobrivoja koji su sa njim i ima mnoštvo unučadi i dva čukununučeta, a posle smrti Slavke oženio se Stankom Jovanović koja ga je , voljom više sile, takodje napustila pre nekoliko godina. Danas živi u kući sa placem u naselju kod čuvene kafane ,,Stari mlin“ u Jagodini sa sinom Dobrivojem i ćerkom Brankom koja ga svakodnevno obilazi.
– Završio sam četiri razreda ondašnje Gimnazije i pošao u peti, tako da su me u ono vreme smatrali polupismenim seljakom i zato sam uvek radio poslove u administraciji – smireno i sa smeškom govori ovaj vispreni čovek, inače rodjeni brat čuvenog jagodinskog glumca Svete Milisavljevića i dever još čuvenije jagodinske glumice Margite Milisavljević.
– U Jagodinu sam došao 1960. godine i radio u beogradskom preduzeću ,,Trudbenik“, pa u livnici ,,Naš dom“, potom u servisu ,,Ei – Niša“, pa sam napravio prekid i manje od godinu dana boravio u Austriji, a po povratku prvo me Mirko Dimitrijević primio u ,,Palas“, a potom Petar Stefanović, popularni Pera Ćuran u robnu kuću ,,Beograd“, odakle sam otišao u penziju 1981. godine – nastavlja čika Milun i dodaje da je za svoga veka imao i tri operacije – godine 1971. operisao je bruh, 15 godina kasnije slepo crevo, a 2006. godine i prostatu.
Medjutim, najveće probleme imao je početkom ove godine kada je doživeo lakši šlog od koga još uvek oseća manje posledice, a uzrok tome je, nesumnjivo, bio stres koji je doživeo zbog pljačke lopova koji su mu treći put sa placa odnosili veće količine oraha, rakije i drugih proizvoda. Sada je, srećom, gotovo sve u redu, ne pije i dalje nikakve lekove osim vitamina, konzumira voće i zdravu hranu, i čita, kao i ranijih decenija, gotovo sve moguće novine i prati sve što se dešava i u našoj zemlji i u svetu i može se reći da je obavešteniji i od nekih ljudi koji sebe nazivaju političarima.
– Celoga života nisam pio lekove, već samo po jednu ljutu ujutro i pušio sam, ali umereno, i u više navrata to prekidao. Uglavnom, ne računajući taj lakši šlog, ceo život živeo sam bez stresa i nervoze i mislim da je to i najvažnije za čoveka. Jer čovek treba da voli život i da uživa u životu. Ne verujem u sudbinu i smatram da su tu priču izmislili stariji kako bi utešili mladje. Znam brojne priče o tome, veoma korisne za omladinu. Inače, od 1960. godine redovno čitam ,,Politiku“ i rubriku ,,Da li znate“. Tako sam jednoga dana pročitao da je neophodno da čovek ispira pluća i to kiseonikom, a to znači duboko disanje kroz nos. To sam počeo da upražnjavam negde od svoje 50. godine i očito je da ima uticaja. Svi mi kažu da imam 20 godina manje, pa čak i dr Dragan Radojković, koji mi je, inače, i prijatelj, odnosno sa njim sam i u nekim rodbinskim odnosima. Najvažnije što bih poručio mladima je da veruju da je život lep, kao što i jeste, i da vode smiren život – ističe čika Milun koga je prosto nemoguće a ne zavoleti pa mu ovim putem obećavamo da će mu novinari, inače kolege njegove unuke Bojane Tasić, narednog januara odneti sto svećica za tortu koju će ona da spremi i disk sa hitom ,,Dugmeta“ – ,,Doživeti stotu“. I, naravno, najlepše želje i čestitke.
B. Džaković

NEDIĆ
– Žao mi je djenerala Milana Nedića i posebno zbog toga što ni danas neće da ga rehabilituju, iako je za vreme Drugog svetskog rata sačuvao Srbiju. I ne samo to, ovaj veliki i pravi Srbin spasao je i na stotine hiljada izbeglica iz Slovenije i Hrvatske, bez obzira na narodnost. Uostalom, ja sam u vreme Drugog svetskog rata, uz predsednika opštine Bunar bio delegat na kongresu na kome je govorio djeneral Nedić u Beogradu i imao prilike da se i lično uverim u ovo šta govorim, a vidim da se danas piše sve i svašta. Za vreme rata bio sam mobilisan dva meseca i u Jugoslovensku vojsku u otadžbini na čijem je čelu stajao djeneral Draža Mihailović i sticajem okolnosti ( kao bolničar) proveo izvesno vreme u njegovom štabu. U istoj prostoriji spavale su glavešine – pukovnici, doktori, itd, i nas pet običnih ljudi – dva ordonansa i tri bolničara i imali smo naredjenje da ne prenosimo šta se u Štabu priča. Medjutim, sada mogu da kažem da je komanda Štaba bila, čim se pojave partizani, iskčjučivo povlačenje, ne od neke bojazni ili straha, već iz želje da se braća ne sukobljvaju sa braćom. Posle rata nikada više se nisam bavio politikom, ali mi je i danas krivo kad čitam neistine o tom dobu, čiji sam bio i svedok i akter – objašnjava Milun Milisavljević.