„Pecaroš“ jagodinskog vajara Aleksandra Đorđervića stasao od metalnog otpada i uz podršku lokalnog Centra za socijalni rad

Umetnička transformacija reciklažnog otpada u skulpturu

S obzirom na stanje u srpskoj sveukupnoj kulturi, čije se besparične refleksije, najbolje osećaju u takozvanim provincijskim nahijama južno od Beograda, svaka iskra iz ove oblasti, pa makar pojedinačno iznedrena, može da zasija sjajem većim od svoje stvarnosti. Ispod te svetlosti na jagodinsku urbanu scenu, na kojoj dominira socijalni folklor, nedavno je, bez ikakve pompe, takoreći tajno, postavljena jedna izuzetna skulpura koja je već po svom osvitu privukla veliku pažnju, uz neizbežno pitanje – ko je autor, a njene fotografije mnogi Jagodinci prezentovali su preko elektronskih društvenih mreža čime je njen autor doživeo i mnogo širu afirmaciju od lokalne.

Dakle, još jedanput – čijih je ruku ovo delo, još u svom nastajanju naslovljeno kao „Pecaroš“, a postavljeno na imaginarnu ogradu palube isto takvog plutajućeg broda na morskom bespuću, a na senovitoj betonskoj ogradi između gradske Pošte i hotela „Jagodina“.

Vama, dakle samo vama, otkrivam da je njen tvorac ovdašnji Aleksandar Đorđervić /38/. Završio je /2010./, kao jedan od najboljih u generaciji, Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu – klasa eminentnog profesora Miroslava Lazovića – odsek zidno slikarstvo, a vajarstvo mu je privatna umetnička sklonost.

Aca Đorđević, “Pecaroš” i Igor Ivković

Dosad je učestvovao na mnogobrojnim grupnim izložbama, iz kojih se izdvaja, po značaju samog galerijskog prostora, a i njegovih radova, Muzej primenjene umetnosti. Univerzalni atelje mu je u roditeljskoj kući u kojoj podučava i one koji žele da se snagom svoje volje, ali i talenta, upišu srednje umetničke škole i fakultete.

Sa skromnim ponosom mi poverava da su mu svi đaci „prošli“, pa čak i po vrednostima svog likovnog izraza i teoretskog znanja zaslužili status „budžetskog studenta“. Malo li je /?/, uz moju privatnu opasku – A.Đ. je nezaposlen! Doduše, što bi narod rekao – ko zna zašto je to dobro. No, toliko o Aci, a da se vratimo „Pecarošu“.

„Projekat, kako se to kaže, potekao je iz saradnje sa jagodinskim Centrom za socijalni rad i njenim direktorom Biserkom Jakovljević u kojoj sam prepoznao ideje oplemenjivanja gradskog eksterijera i tako sam krenuo u ovaj, za mene pionirski rad sa metalom.

A pecaroš se, nekako kao tema i izazov, spontano nametnuo, pošto ih ovde na tri reke – Belici, Lugomiru i Moravi, dosta ima“ – navodi Aleksandar, kome se kao asistent pridružio i blizak kolega po struci, takođe Jagodinac, Igor Ivković. Obojica ističu zahvalnost ovoj socijalnoj ustanovi i nadaju se obostranom nastavku saradnje.

Zajedno su danima tragali po otpadu u industrijskoj zoni grada birajući među tim metalnim sekundarnim sirovinama delove koji bi im pomogli da se jedna likovna ideja pretvori u stvarnost. Ni sami ne znaju koliko im je stotina kilograma delova raznih mašina i automobila prošlo kroz ruke, a one za koje su smatrali da bi mogli biti od koristi detaljno su čistili, sekli, brusili i polirali…

Radionicu su oformili pod otvorenim nebom – u dvorištu Dnevnog boravka za decu i omladinu sa autizmom, a jedini alati bili su im aparat za zavarivanje, čekići i brusilice, da bi posle skoro dva meseca konačno i bez predhodnih skica došli do konačne forme, ne krijući pri tom da su više puta zavareno rasturali pa sastavljali ponovo.

„Reciklažna umetnost inače nema svoje teoretsko utemenjenje. To je mlada istovremeno i ambijentalna umetnost nastala tokom prošlog veka i za sad nema nekih globalno poznatih stvaralaca u ovoj tehnici. To je pre svega kreativan rad od jeftinog materijala i veoma izazovan u svim formama, uključujući i apstrakciju“ – pojašnjava mi za naš nedeljnik Đorđević.

PRETVARANjE PROŠLOSTI U NEOBIČNOST SADAŠNjOSTI
Pre svega, odlično skulptorsko rešenje, mladog jagodinskog slikara Aleksandra Đorđevića. Dobro poznavanje forme nesumnjivo potvrđuje akademsko obrazovanje, ali i izbor materijala – otpadnog gvožđa, koji joj daje posebno, odnosno novu vrednost – zapravo dvostruku vrednost. Atraktivna i duhovita u kombinovanju predmeta od metala, ova skuptura ne samo da oplemenjuje prostor već senzibiliše i javnost o značaju reciklaže i zaštiti životne sredine. Veoma je interesantno videti kako kreativnost umetnika pretvara nešto iz pršlosti u nešto novo i neobično.
U svetu je ovakav vid umetničkog stvaralaštva zastupljen u većoj meri – parkovi i trgovi ispunjavaju se ovakvim skulpturama, a poslovi se poveravaju isključivo mladim umetnicima.
Jagodini treba toga još! Neka ovo bude samo početak. Po brojnim reakcijama posmatrača rekla bih da je ideja odlično prihvaćena, ali se istovremeno, s razlogom, nameće i pitanje zahvalnosti ambijenta u kome se nalazi kao i zaštite, odnosno daljeg održavanja.
Dakle, da zaključim – odlična ideja i realizacija, a još bolji efekat će se postići njenim eventualnim izmeštanjem u drugi prostor, koncepcijski primereniji samoj temi dela – možda negde kraj reke – uz podrazumevajuće osvetljenje.

Marija Vulić, akademski vajar, urednik likovnog programa u jagodinskom Centru za kulturu

U svakom slučaju Jagodina je obogaćena jednom novom i atraktivnom skulpturom, ali i nadom da neće ostati jedina ambijentalna forma takvog načina umetničkog izražavanja, ali i da bi naredni, a najavljeni radovi, ovog nadarenog stvaraoca trebalo da budu postavljeni na prigodnijim i otvorenijim prostorima na kojima bi doživeli i veću afirmaciju.

Relja Milanović
Foto A. Dobrosavljević