PK „Runolist“ je u periodu od 01. do 04. maja posetio Hecegovinu i grad Trebinje, gde su im ciljevi bili planine Leotar i Orjen.
Družina sastavljena od sedmoro članova Runolista željno je očekivala da obiđe ovaj prelepi deo Republike Srpske koji važi za kolevku srpskog narodnog bića i državnosti.
– Put nas je vodio preko Višegrada, Tjentišta i Bileće, oko 460 kilometara u jednom pravcu. Naš domaćin Aleksandar Janković iz PK „ Vučji Zub“ iz Trebinja nas je čekao na ulazu u grad i odveo do Doma izviđača u selu Tuli, koje se nalazi 12 kilometara od Trebinja na putu za Herceg Novi i koji nam je bio ishodišna tačka za sve poduhvate narednih dana. Pošto smo se malo odmorili, krenuli smo ka našem cilju, planini Leotaru iznad Trebinja sa visinom od 1244 m.n.v i sa ne malom visinskom razlikom od 1000 metara, pošto se Trebinje nalazi na oko 200 metara nadmorske visine – ispričao je za “Novi put” Vladimir Petrović, član PK “Runolist”.
– Hercegovina je inače u to vreme odavala utisak kao da se nalazimo negde u Irskoj jer je sve oko nas bilo zeleno od čestih kiša koje su padale tih dana i koje i najstariji žitelji Trebinja ne pamte. Zbog toga smo na vrhu Leotara ostali uskraćeni da po prvi put vidimo Jadransko more, što je malo kod nekih članova ekipe pokvarilo raspoloženje. No ipak, sve je to kompenzovano kada smo sišli u prelepo Trebinje, koje ima primorski šarm sa svojim starim gradom, šetalištima u senkama platana i zaista dobre ljude koji će vas oduševiti svojom otvorenošću i gostoprimstvom. Toga dana smo obišli stari grad, Novu Gračanicu koja dominira nad Trebinjem i u koju je premešteno telo Jovana Dučića 2000. godine, kao i prelepi Arslanagića most, ili Perovića most, koji je izgradio Mehmed-paša Sokolović. Inače, ovaj most se nalazi na Trebišnjici, koja protiče kroz grad i koja je poznata kao najveća reka ponornica u bivšoj Jugoslaviji – kazao je Petrović.
Sledećeg dana su krenuli na Orjen, koji je pravi dragulj prirode i koji će, kako se planinari nadaju, uskoro postati i Nacionalni park, jer to, po njihovim rečima, i zaslužuje zbog svoje bogate flore i faune i divljih planinskih vrhova koji mogu biti pokriveni snegom i do juna meseca.
– Masiv Orjena ima kombinaciju Alpsko – Mediteranske klime koja pogoduje raznim endemskim biljkama i koja se odlikuje krajnje nepredvidivim vremenskim uslovima. I gle čuda, tamo nas je dočekao dubok sneg koji nas je podsetio da na planimama moramo biti uvek spremni na sve. Pred nama je bio uspon od skoro 900 m.n.v od mesta koje meštani zovu Ubla i gde prestaje asfaltni put. Srećom, naš vodič Igor Škero iz PK „ Vučji Zub“ je bio besprekoran i zajedno sa planinarima „Ekološkog kluba“ iz Užica koji su bili sa nama u domu smo uživali u lepotama Orjena, uprkos tome što smo počašćeni jakim pljuskom na usponu i maglom na vrhu sa kojeg smo samo na tren uspeli da vidimo aerodrom u Tivtu. Sve vreme smo se kretali kroz stoletne šume munike koja važi za vrlo kvalitetno drvo za građu i koja raste samo na Orjenu i još ponegde na Balkanu. Na vrhu koji nosi ime Veliki ili Zubački Kabao, visine od 1895 m.n.v smo se slikali i krenuli nazad ka domu – kažu članovi “Runolista” i dodaju da se Orjenu sigurno ponovo vraćaju jer ih je sve opčino svojom netaknutom prirodom.
Trećeg dana jagodinski planinari su obišli Dubrovnik, koji se nalazi na oko 30 kilometara od Trebinja, gde ih je opet dočekala kiša. Ona im je, kako kažu, donekle učinila uslugu jer su se ulice očistile od turista “koji mogu biti prava napast zbog ogromne gužve koju prave”.
– I tako, mokrih nogu i naoružani kišobranima obišli smo Dubrovnik i uživali u njegovim lepotama, bez obzira na sve. U povratku za Jagodinu obišli smo i Andrićgrad u Višegradu. Na kraju, želimo da se zahvalimo ljudima iz Vučjeg zuba u kojima smo dobili dobre prijatelje, i koje ćemo sigurno posetiti ponovo u budućnosti – obećavaju naši planinari.
