Bilo je to početkom maja 2000. na Novosadskom poljoprivrednom sajmu, kada je ekipa Novog puta došla sa zadatkom da prati učešće pomoravskih preduzeća. Na velika vrata tada se na scenu vratio gigant u mesnoj industriji – Juhor, na jednom od najboljih i najzapaženijih sajamskih mesta. Naravno, pratili su se tada i drugi renomirani proizvođači iz okruga ali i dostignuća preduzeća koja su u vremenu nekadašnje velike Jugoslavije bila ozbiljni brendovi i van nje. I tako, završimo na štandu jedne poznate hrvatske firme. Pitaju, odakle ste. A mi, kao iz topa – iz Jagodine. Aaaaa, Svetozarevo, Fabrika kablova. Nama baš bi drago, mada je tada jugoslovenski gigant već posrnuo a i Svetozarevo je ponovo postalo Jagodina.

Jagodina, ne treba ni podsećati, ima prebogatu istoriju, dugu više od šest vekova. Imala je, osim značajnih ljudi, velike i po svemu poznate firme, posebno u oblasti prehrambene industrije. Ali, ono što je Fabrika kablova predstavljala za razvoj šire sredine i kao posledicu višestruko puta uvećani broja žitelja grada nemerljivo je.

„U zlatno vreme Fabrike kablova Jagodina je proglašena za grad sa najvećim standardom stanovništva u SFRJ, odmah posle Maribora“, izjavio je svojevremeno autor knjige o ovom gigantu, Radomir Košanin. Tu i takvu Fabriku kablova DA SE PODSETIMO, 1952. su izgradili akcijaši, u velikoj omladinskoj radnoj akciji, u kojoj je učestvovalo gotovo 13.000 mladih iz svih krajeva Jugoslavije. Planirana da njena izgradnja otpočne još 1947. pa odlagana zbog rezolucije IB imala je u delu omladinskog aktivizma i društveno korisnog – dobrovoljnog rada dovoljno vremena da se prikupi iskustvo u preduvertirama vrednim podsećanja i divljenja.

U državi, još uvek zahvaćenoj ratom, 15. januara 1945. upućen je iz Jagodine put planine Crni vrh iznad Bora Moravski bataljon. Komandant bataljona bio je Vitomir Petković. Bataljon je bio sastavljen od mladih iz čitavog sreza i brojao je 88 ljudi, a prevashodni zadatak bio je postavljanje baraka za učesnike akcije, koji će seći ogrevno drvo za Beograd, a posebno tamošnje bolnice pune ranjenika sa Sremskog fronta i drugih ratišta, škole i ustanove u kulturi. U okviru bataljona funkcionisala je Belička četa, koji su sačinjavali Jagodinci. Radilo se u gotovo nemogućim uslovima. Temperatura je dostizala i nezamislivih minus 30 stepeni, a oprema i odeća su bili krajnje oskudni. Dok se jedna smena po povratku s radilišta izuvala, dotle je druga obuvala istu obuću. Da bi se do Bora otpremila ogromna drvna masa trebalo je u takvim uslovima izgraditi i prugu dužine oko 12,5 km. U isto vreme, namesto posečenih 20.000 kubnih metara stabala zasađeno je 20.000 mladica jele.

Onda je došao kraj rata. Politika države je bila da se što pre krene u obnovu porušene države. I tako, put Brčkog u Bosni, krenuše brigadiri iz Jagodine. Početak pripreme izgradnje pruge Brčko – Banović 1. april 1946, uzet je kasnijih godina za Dan Omladinskih radnih akcija.

„Kao dete slušao sam oca Milašina kako mi sa zanosom priča o svom učešću na toj, ali i drugim akcijama“, govori Branislav Malenović, poznati jagodinski štampar. Nakon te 1946. mladi iz tada već Svetozareva (22. septembra 1946. promenjen naziv), krenuli su naredne godine na izgradnju pruge Šamac – Sarajevo. Jagodinac, Sava Urošević priseća se priča svojih roditelja Staniše Uroševića (kasnije predsednik SO i direktora FKS) i Milinke Stane Cvetković, koji su se sa te akcije vratili kao udarnici. Ne mali broj tih akcijaša predstavljao je ubrzo nakon rata perjanice u društvenom i privrednom životu grada i države u dugom nizu godina. Sa takvim zanosom, idealima i podvizima stvarala se elita. 1948. godine krenulo se sa izgradnjom Pančevačke pruge u Pančevačkom ritu. Tada se prvi put, na osnovu dostupnih izvora, pominje omladinska brigada „Svetozar Marković“. Izgradnjom pruge duge 32 km, isušivana je plavna zemlja i tako stvarana velika površina obradivog zemljišta kojom je počeo da upravlja od tada nadaleko poznati PKB. Koji su to porivi bili da mladi u tako teškim uslovima, s oskudnim sredstvima, gde su kramp, ašov i lopata bili glavno sredstvo za rad, učine dostignuća koja su velika i za današnje prilike, u svojim sećanjima ostavio je ugledni univerzitetski profesor Radoš Smiljković, koji je kao učenik Učiteljske škole u Jagodini, učestvovao sa svojim školskim drugovima na mnogim značajnim posleratnim akcijama.

Onda je konačno došla 1952. Akcija izgradnje FKS a za njom i 1953. i učešće akcijaša Svetozareva u izgradnji Crvene zastave u Kragujevcu. U svim dostupnim izvorima, uvek se isticao doprinos svetozarevačkih brigada.

Grade se Novi Beograd, Auto-put. Izgradnja više stotina km na vrlo zahtevnim deonicama. Navodimo dva primera preuzeta iz knjige dr Slobodana V. Ristanovića, To su naših ruku dela.

Prelazna zastavica pedeset dana u rukama Svetozarevčana

Već je prošlo pedeset dana od kako se jedna zastava svakodnevno nalazi na istom bregu. Pedeset dana jedan breg sa desne strane rečice Treminik ukrašava zastava Glavnog štaba ORB za deonicu Negotino – Demir Kapija. Pedeset dana svakodnevno, na vrhu na pola prepolovljenog brega, zastavu su zabijali isti brigadisti.

A taj breg nije mali. On i danas postoji, ali ne onakav kao pre dva meseca. Njegovog vrha je nestalo. Kroz njegovu sredinu napravljen je ogroman jaz. Hiljade kubika zemlje nestali su u njegovoj utrobi.

Tačno pre 60 dana, jednog jutra osamdeset sedam mladića i devojaka iz dva pravca napali su ga. Toga prvog dana jedna zastava bila je zabodena na njegov vrh. Na njoj je zlatnim izvezenim slovima pisalo: IX svetozarevačka ORB „Momčilo Popović – Ozren”.

Već prvog dana bitka je počela svom žestinom. Norma je ispunjena sa 220%. Iste večeri komandant brigade je rekao:

Nisam se nadao da ćemo već prvog dana zabeležiti ovakav uspeh. Smatram da nas on obavezuje da ovako i nastavimo…

– Nastavićemo – povikali su brigadisti.

I nastavili su. Iz dana u dan norma je prebacivana za preko 200%. Prva dekada je završena sa prosekom od 232%. Već se počelo računati i na dobijanje zastave Glavnog štaba ORB za deonicu Negotino – Demir Kapija. Međutim, dobila ju je druga brigada.

– Ništa momci. Ako je nismo dobili u prvoj mi ćemo je dobiti u drugoj – rekao je komandant brigade.

Iz dana u dan usek je bio sve veći i dublji. Norma je ponovo prebacivana. Jurišali su na zastavu Glavnog štaba. I dobili su je. Na kraju druge dekade zastava je došla u naselje „Braća Oreški”. A kad je došao kraj i treće dekade, zastava je i dalje ostala kod IX svetozarevačke. Komandant Glavnog štaba ORA, Miladin Šakić, je rekao:

– Čestitam vam na ponovnom osvajanju zastave. Želim vam, da je i po treći put osvojite i odnesete u Svetozarevo u trajno vlasništvo.

Ove komandantove reči sledila je čitava polemika, koja je trajala celu četvrtu dekadu. Raspravljali su zato, jer su bili uvereni da će je dobiti. Norma je svakodnevno prebacivana. Članovi štaba sekcije išli su tako daleko, da su upozoravali rukovodstvo brigade, na preveliki napor koji čine brigadisti.

– Pustite nas da guramo dokle možemo. Mi imamo svoj cilj. Odmorićemo se kada kući odemo – kazali su.

Cilj su i postigli. Po treći put uzastopce osvojili su zastavu Glavnog štaba za deonicu Negotino-Demir Kapija.

Tako već pedeset dana jedan vredan trofej stoji svakodnevno na istom mestu. Jedna brigada nosi zastavicu Glavnog štaba u trajno vlasništvo. U Svetozarevo odlazi simbol za koga su se borile desetine brigada na deonici Negotino-Demir Kapija. Svetozarevčani su napravili jedinstven podvig, podvig kakav se retko događa na radnim akcijama. Zajedno sa zastavom oni nose i značke najboljih. Glavni štab ORB, u znak priznanja za izvanredno zalaganje i postignute uspehe, dodelio im je i značku najboljih, mada to pravilnikom o dodeljivanju priznanja nije bilo predviđeno.

Svečanosti u Skoplju (1961)

„Iskićeno zastavama, slikama predsednika Tita, amblemima, cvećem i slavolucima, Skoplje je 13. novembra dočekalo svoja dva velika praznika – godišnjicu svoga oslobođenja i dolazak predsednika Tita i puštanje u saobraćaj deonice auto-puta.

Prilazi Skoplju bili su puni pešaka i građana okolnih sela, zakrčeni automobilima kojima su dolazili stanovnici obližnjih gradova – Kumanova, Titovog Velesa, Tetova…

Posle intoniranja himne i obilaska počasne čete predsednik Tito se pozdravio sa prisutnima. Sa železničke stanice predsednik Tito je pošao na auto-put… I sve tako do blizu sela Madžara, na periferiji Skoplja, gde je masa brigadista sačekala i pozdravila dolazak predsednika Tita na deonicu Autoputa.

Pošto je primio raport od komandanta Glavnog štaba omladinskih radnih brigada, Tomislava Badovinca, koji je predsedniku Titu rekao da je ovogodišnja obaveza omladine Jugoslavije ispunjena i deonica auto-puta duga 138 kilometara od Grdelice do Skoplja, a koju je gradilo preko 48.000 omladinaca, gotova za upotrebu.

– Čestitam i zahvaljujem na ovakvom daru našoj zajednici – rekao je Tito graditeljima.

U tom svečanom trenutku, mlada graditeljka, Dobrila Petrović, iz radničko-seljačke „26. svetozarevačke brigade“, prišla je Predsedniku Republike i predala mu makaze da preseče svilenu vrpcu Autoputa. U ruci je držala i simboličnu bakarnu maketu, sa makedonskom ornamentikom o borbi mladih graditelja za put.“

U pamćenju Jagodinaca odavno je izbledelo sećanje na 1962. kada je na zatvaranju deonice auto-puta u centru grada održan veliki miting uz učešće oko 50.000 meštana i akcijaša sa prostora Jugoslavije. Te godine četiri od 15 naselja trase autoputa od Beograda ka Paraćinu bila su na teritoriji svetozarevačke opštine i to u: Miloševu, Bagrdanu, Laništu i Svetozarevu. Na toj deonici radilo se na dva velika objekta: Bagrdanski tesnac i most na Velikoj Moravi kod Ćuprije. Zbog važnosti čitave akcije i uspešno obavljenog posla glavni govornik na mitingu je istaknuti funkcioner iz Hrvatske, predsednik hrvatske vlade i narodni heroj, Jakov Blažević, koji je u godinama nakon rata, bio glavni državni tužilac u Zagrebu (1946) u procesu protiv nadbiskupa Stepinca. Takođe, ne sme se zaboraviti formiranje prve lokalne radio stanice Srbije, radio Svetozareva (do tada su postojale Radio Beograd i Radio Niš) koja je otpočela s radom zahvaljujući ustupanju opreme akcijaškog radija iz naselja „Sutjeska“ u Bagrdanu.

Kao na traci ređale su se akcije. Jednostavno, ne postoji neka od značaja akcija na kojoj nisu učestvovali mladi Svetozareva, kao što su Morava, Beograd-Bar, Đerdap…

Sa tim akcijama završena je prva faza obnove države. Akcije su poprimile druge oblike i forme. Teško je današnjim generacijama da shvate kako su ne tako davno njihovi roditelji, sa prvim danima školskog raspusta, dovijali na razne načine da se domognu mesta u nekoj od svetozarevačkih ORB. Urgencije su bile normalnost, dobar uspeh u školi neophodan. Plač onih koja ostaju podrazumevan. Ideologija nije bila primarna, iako se u svakom naselju nalazio veliki portret s likom Tita, a svaka brigada u prigodnim prilikama na čelu nosila njegove nešto manje portrete. Bilo je to vreme zanosa, entuzijazma, druženja u znatno boljim uslovima od onih posleratnih. Posebna pažnja posvećivana je društvenim aktivnostima.

U tom periodu delovalo je nekoliko ORB, poput ORB „Moša Pijade”, ORB „Rada Miljković”, ORB „Svetozar Marković” i „ORB „Milan Mijalković”.

Postala je normalnost da se brigade vraćaju sa najvećim priznanjem Savezne konferencije SSO – plaketom „Veljko Vlahović“. Prva brigada kojoj je to pošlo za rukom je „Svetozar Marković“ koju je 1978. na „Đerdapu“ vodio komandant Milan Mijušković. Sarajevo je (Opština Ilidža), za postignute rezultate, u pripremi za Zimsku Olimpijadu jednom od naselja dalo ime ORB „Moša Pijade“. ORB „Svetozar Marković“ je 1986. radila na infrastrukturi u Zagrebu uoči Univerzijade, ORB „Moša Pijade“ i „Rada Miljković“ 1987. na možda najzahtevnijoj akciji u novijem dobu, kao što je elektrifikacija na ORA Medveđa, kada je u kućama toga kraja po prvi put zasvetlela sijalica.

Svakako se pamte i akcije u Jasenovcu, Vukovaru, Tjentištu, Titogradu, Kadinjači, Deliblatskoj peščari, Pešteru, Pirotu, Smederevu, Valjevu, Loznici, Kopaoniku, Sisku, Fruškoj Gori, Slovenskoj Bistrici, Petrovom Selu, Ušću, Rtnju, Beogradu i na kraju, te 1989. u Šibeniku.

Tih poslednjih godina, na akcijama se osetilo previranje u društvenom životu države. Država podizana i obnavljana entuzijazmom i ljubavlju mladih raspala se u krvavom građanskom ratu. Uprkos tome opstala su prijateljstva i sećanja. Potreba za dobrovoljnim, društveno korisnim radom nadilazi svaku ideologiju i vreme, pa je zato neophodno da se novim generacijama ponude novi oblici i sadržaji u kreativnom i radnom oblikovanju uže i šire zajednice. Početak rada Udruženja „Akcijaši Jagodine“ prvi je korak u tom smeru.

PREDSEDNICA UDRUŽENJA „AKCIJAŠI JAGODINE” LIDIJA VOH

Ideja da se brigadisti Jagodine povremeno okupljaju i evociraju svoje uspomene iz mladosti duže vremena je zaokupila mnoge učesnike omladinskih radnih akcija. Tako je došlo do toga da se osnuje Udruženje učesnika omladinskih radnih akcija i volontera Jagodine „AKCIJAŠI JAGODINE“ kao dobrovoljno, nevladino i neprofitno udruženje građana i pravnih lica radi. Osnovni zadatak je ostvarivanja ciljeva u oblasti negovanja tradicija dobrovoljnog i volonterskog rada i kolektivizma, razvijanja svesti o potrebi ličnog doprinosa da čovekova okolina bude bolja, edukacije i direktne organizacije radnih oblika volonterskog rada, prikupljanja, čuvanja, izdavanja publikacija i izlaganja arhivske građe i eksponata iz vremena nekadašnjih omladinskih radnih akcija.

Udruženje će nastojati da sa gradskim vlastima Jagodine i institucijama usaglasi pravce konkretnog delovanja, o čemu će članstvo i javnost biti uskoro obavešteni”, kaže Lidija Voh.

POZIVAMO sve akcijaše a posebno potomke učesnika posleratnih omladinskih radnih akcija da pomognu Udruženju u prikupljanju građe za izradu monografije o Omladinskim radnim brigadama iz Jagodine / Svetozareva, koja bi trebalo da bude objavljena do 1. aprila 2022. godine. Svi oni koji imaju fotografije ili drugu vrstu građe treba da se jave Miši Brajkoviću, u Zavičajnom muzeju Jagodina, na tel. 064/193-46-49 ili imejl misa.lovci@gmail.com radi dogovora.

Z.L. / D.B.V.