Piše: Ljubiša Bata Vujić

Prođoše izbori, jedni od mnogih u nizu, novu Vladu Srbije ćemo, prema najavama, dobiti do 25.aprila, a prvi čovek te buduće Vlade nam prošle subote saopšti da će biti agresivno i dramatično, što, ruku na srce, nije nikakva novost, jer je u ovoj našoj Srbiji baš tako poslednjih dvadeset pet godina. Agresaivno i dramatično …

I sve bi to bilo podnošljivo i lepo da nas posle ovog života čekaju još bar dva, tri života koje ćemo proživeti ljudski i dostojanstveno, bez te agresije i dramatičnosti koje nam je pun kofer, da ne upotrebim jedan srpskiji izraz koji mnogo plastičnije opisuje našu svakodnevnu, životnu agoniju.

Naravno, život je jedan i pitam se da li naši političari zaista ne primećuju to sivilo i beznađe koji tako agresivno i dramatično svakodnevno pritiskaju ovaj napaćeni narod koji je zaboravio da se smeje i koji iz dana u dan nestaje.

Šta reći o državi iz koje na hiljade mladih školovanih ljudi odlazi glavom bez obzira sitih agresije, dramatičnosti, besmisla i svakojakih neizvesnosti. Šta reći o zemlji u kojoj srednjoškolci svoje mladalačke razmirice rešavaju potezanjem noževa, a osnovci premlaćuju na smrt svoje vršnjake samo zato što su imali „Partizanov” ili „Zvezdin” šal oko vrata. Šta reći o zemlji u kojoj nema petovalentnih vakcina za vakcinaciju dece i gde godišnje umre 40 hiljada ljudi više nego što se rodi. Šta reći o državi u kojoj roditelji nemaju para da pošalju dete na ekskurziju, jer ne rade ili jedva krpe kraj s krajem, odričući se svega.Tamni vilajet koji traje, i koji će sasvim sigurno potrajati …

Ne želim da zvučim defetistički, ali sam mišljenja da smo izgubili i nadu i veru onako generalno, svesni da su nam godine prošle i da više nemamo vremena. Ponuđeno rešenje kojim će se agresivno prepoloviti javni sektor,opisan kao armija neradnika i političkih poslušnika koji dobijaju plate za bespoštedno ispijanje kafa, i dramatično zapošljavanje u privatnom sektoru na čijim plećima, kako reče prvi čovek buduće Vlade, opstaje Srbija, zaista u ovom trenutku zvuči kao Grimova bajka. Iz čega će to vaskrsnuti privatni sektor i s njime država Srbija? Kako i ko će prekvalifikovati i zaposliti 300-400 hiljada ljudi iz javnog sektora, koji su označeni kao teret koga se što pre treba osloboditi kako bi nam krenulo?

Da znamo da smo žrtvovane generacije zarad budućih srpskih generacija koje dolaze i koje će živeti normalno, stoički bismo podneli svu muku, jad i bedu koju nam agresivno i dramatično serviraju poslednjih dvadeset pet godina, ali to nije suština ovih rešenja, već još jedan u nizu eksperimenata Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, kojim ćemo postati robovi u sopstvenoj zemlji i morati da budemo doživotno zahvalni ako dobijemo priliku da radimo za 150-200 evra mesečno.

Bolni rezovi i reforme i gvozdena disciplina? Ma, keve ti? Za koga to? Za satrven, bolestan i umoran narod koji ide ulicama i šapuće sam sa sobom. Pitam se da li oni kojima je posao da vode ovu zemlju znaju šta je empatija, ako ne znaju, neka pod hitno otvore Vujakliju i pročitaju, ne bi li im se možda probudilo saosećanje za sve obične ljude koji su ostali ili će ostati bez posla i koji ne znaju ni kako, ni koliko će preživeti. Kako će iškolovati decu, isplaćati nagomilane račune i kredite, koje su podigli jer više nisu imali gde.

I da, koncept „da svi podjednako moramo da podnesemo teret krize” u najmanju ruku zvuči naučno-fantastično, jer ti koji ga propagiraju, nikada niti su osetili krizu, niti znaju šta je to. U krajnjoj liniji da bismo svi podjednako podneli teret krize, bilo bi logično da svi imamo isto, il bar približno, a to u Srbiji odavno nije tako. Velika većina u Srbiji gotovo da nema ništa osim golog života, povišenog krvnog pritiska i obolelog srca, tako da vrlo teško može da podnese još neki dodatni teret.

Vreme je, kažu, najbolji sudija, ono će pokazati da li se grešilo i koliko, i ko je za sve kriv i ko će posle biti kriv. Vreme koje nemamo i u kome smo nemi posmatrači sopstvenog posrtanja i propasti, al’ nije bitno, navikli smo, ovo je ionako samo jedan od onih života kad nam baš i ne ide …