Iako su četiri decenije proveli u Švajcarskoj, Dragica i Milan Rošković iz Beljajke u zavičaju čuvaju nekoliko magareta, vijetnamske svinje, mini koze, ovce, živinu…

Povratnici iz inostranstva, Dragica i Milan Rošković jedinstveni su u opštini po svojoj mini farmi. Roškovići imaju šest magarica i jedno magare, vijetnamske svinje, mini koze, stado ovaca, ždrebe, živinu i čak 12 mačaka.

– Još dok sam bio u Švajcarskoj sanjao sam da čuvam nekoliko magareta kad se vratim u zavičaj. Uvek sam se sećao kako sam jahao magare kada sam sa svojim pokojnim dedom Radisavom išao u planinu. I ta želja mi se ostvarila- kaže Milan.

On dodaje da za sada koriste magareće mleko uglavnom za piće, a neretko se i umivaju njime. Razmišljali su da li da ga nose negde na otkup, ali su to male količine, pa verovatno ne bi bilo isplativo pošto magarica dnevno daje oko pola litara mleka. Oni bi najviše voleli kada bi kupili mašinu za pravljenje krema i sira od magarećeg mleka, jer bi ti proizvodi doneli mnogo veću zaradu.

Inače, oni su u Beč otišli 1971. godine. Posle tri godine dobili su ugovor za Švajcarsku u kojoj su bili Milanova sestra Ruža i zet Janko Nikolić. Pošto je njima istekla viza i nisu mogli da rade kod frau Veber, koja je bila vlasnica restorana u Davosu, setili su se Milana i Dragice i preporučili su ih svojoj gazdarici. Roškovići su promenili još nekoliko poslova i gazdi, aonda su se preselili u Cirih. Milan se zaposlio kao bagerista u „Kopu“, a supruga se zaposlila u bolnici. Još uvek nisu potpuno napustili Švajcarsku, ali više vremena provode u domovini.

– Pre nego što smo otišli u inostranstvo bavili smo se poljoprivredom. Mnogo je bolje što smo se odlučili za taj korak, jer nismo imali poljoprivrednu mehanizaciju. Posle smo od devizne ušteđevine kupili mehanizaciju i opremu, ali oko 14 hektara zemlje već godinama izdajemo pod zakup. Ulaganja su velika, posao je težak, posebno za mene, jer sam operisao kičmu, a zarada je neizvesna- ocenjuje Milan.

On dodaje da mu se Švajcarska sviđa i zbog toga što je pravno uređena i čista zemlja u kojoj svi poštuju zakon. Zna se šta se ne sme i niko to ne čini. Sa njegovim mišljenjem slaže se i Dragica, koja se takođe nije pokajala što su bili na privremenom radu u Švajcarskoj, jer bi od poljoprivrede teško živeli u Srbiji.
– Da smo ostali ovde, svađali bismo se da li da prodamo jednu ovcu ili ne. Jedan bi vukao za rep, drugi za nogu, jer smo mi velika familija i treba nam puno para. Pored toga, jedva sam završila četiri razreda osnovne škole, kao i Milan. Srećom, tamo smo se snašli. Oboje smo odlično naučili nemački i italijanski-zaključuje Dragica.

Tekst i foto Z. Gligorijević