Nakon što je šest meseci provela u Njujorku, gde joj je izvršena spasonosna operacija i gde je podvrgnuta postoperativnim terapijama zračenja, Ana Živković vratila se prošle nedelje kući. U intervjuu za „Novi put“ Ana priča o boravku u Americi, o svojim najtežim trenucima, ali i onim dobrim promenama koje joj je bolest donela. „Ne bavim se više nevažnim stvarima. Planiram da uživam u svojim prijateljstvima i da osnujem porodicu“, kaže Ana.

Prevashodno Jagodina i Kragujevac, ali i drugi gradovi Srbije protekle godine bili su sedišta za brojne manifestacije humanitarnog tipa kojima je cilj bio prikupljanje novca za Anu Živković, koja je u svojoj 28. godini života saznala da boluje od kancera ilijačne kosti i butnog mišića. Konačno, 2. septembra Ana je otputovala za Njujork, uplativši depozit za operaciju na klinici Sloun Ketering u iznosu od 75.000 dolara.

– Na konačnom predračunu koji je stigao u avgustu, potraživanja klinike su bila 250.000 dolara za operaciju. Princeza Katarina Karadjordjević je svojim ličnim angažovanjem uspela da postigne dogovor sa klinikom da se operacija obavi sa početnim depozitom od 75.000 dolara, koliko je akcijama u Srbiji prikupljeno do tada. Nisam imala strah kada sam krenula, znala sam da idem daleko, ali da sam na putu da ostvarim svoj san, da se oslobodim bolesti i da ponovo hodam – priča Ana.

Međutim, snimanja koja su joj odradili na ovoj klinici na Menhetnu pokazala su da je bolest uznapredovala i zbog toga je bio doveden u pitanje prvobitni plan operacije, odnosno kompletna rekonstrukcija ilijačne kosti i kuka, koja je trebalo da Ani nakon operacije i oporavka ostavi mogućnost hodanja. Tim lekara u ovakvoj situaciji morao je da predloži drugu varijantu, koja je podrazumevala operaciju bez transplantacije kostiju i koja je Aninu pokretljivost nakon operacije stavljala pod znak pitanja.

– Plan operacije koji sam prihvatila i potpisala je bio mnogo lošiji od prvobitnog, jer lekari nisu mogli potvrditi kolika bi bila moja pokretljivost, da li ću moći da se krećem ili uopšte da sedim. To su mi bili najteži trenuci, možda i teži od onih kada sam saznala da imam tumore. Ipak, najvažnije mi je bilo da mi se sačuva život, i noga, a verovala sam da ću već naći način da organizujem život i da prevaziđem i to jer znam da postoji mnogo načina da se život ulepša i da se prihvati sve u životu. Pred samu operaciju bila sam potpuno pomirena sa mišlju da nikada neću moći da hodam – kaže za „Novi put“ Ana, koju je nakon buđenja iz anestezije čekalo prijatno iznenadjenje.

Operacija koju je izvršio hirurg Nikola Fabri trajala je čitavih 10 sati. Kada se probudila, Ana nije osećala desnu ruku i nogu, i kaže da joj je najsrećniji momenat bio kada je videla prste na nogama jer je postojao strah da se nešto tokom operacije ne zakomplikuje i da ne dođe do amputacije noge. U prvom razgovoru sa roditeljima i lekarima saznala je još jednu lepu vest: hirurg je ipak uspeo da odradi operaciju približniju prvoj varijanti, odnosno transplantaciju ilijačne kosti i delimičnu rekonstrukciju kuka od njenih kostiju.

– Ovakva operacija će me staviti na noge, a doktor mi je rekao da ću za nekoliko meseci moći da hodam po kući bez ičega, a uz pomoć jedne štake napolju. Sve te vesti bile su ono zbog čega sam i došla u Njujork i ovaj grad je, kako svi misle, i kako se prikazuje u holivudskim filmovima, zaista mesto u kome se mogu ostvariti sve želje i snovi, kao što se i moj san ostvario tamo – kaže Ana, koja ne uspeva da sakrije osmeh na licu.

MOLITVE SU MI POMOGLE DA POBEDIM DEPRESIJU
Krajem novembra Ana je posetila grčki manastir Svetog Nektarija u mestu Rosko u blizini Njujorka. „Tamo sam prisustvovala liturgiji, pročitali su mi molitve za isceljenje i dobila sam jedno lekovito ulje. Nakon te posete manastiru izašla sam iz depresije u koju sam polako ulazila jer mi je bilo teško da neprestano ležim, da trpim bolove i to što sam daleko od kuće. Od tog trenutka i moje psihičko i fizičko stanje su počeli da se poboljšavaju. Održale su me molitve i prevelika želja da ponovo hodam i da se vratim kući“, rekla je Ana.

Od sredine decembra Ana je boravila u smeštaju Američkog udruženja za kancer, gde su svakodnevno organizovani različiti zabavni i edukativni programi i gde je upoznala neke prijatne ljude i sklopila nova prijateljstva. Zadnja dva meseca podvrgavala se i zračnim terapijama u Eastside radiotional oncology centru na Menhetnu. Ipak, za sve ovo vreme u Americi, provodeći najviše vremena u krevetu, neprestano su joj se pred očima pojavljivala lica dragih ljudi iz Srbije, imala je preveliku želju da se vrati kući, a sad su se, konačno, te slike iz njenih misli ostvarile, i to, kako tvrdi, na još lepši način nego što je zamišljala.

– Prijatelji su mi organizovali dirljivi doček ispred moje zgrade. Kada sam ih videla sve na jednom mestu i kada su krenuli da me grle i ljube, pošle su mi suze i tada mi je bilo jasno da je moja bolest meni donela daleko više dobra nego nečeg lošeg. Ma koliko da je bilo teških momenata, kad bi se sve sumiralo – mnogo sam više radosti i iskrenih i prijatnih trenutaka doživela nego što sam mogla i da pretpostavim. Zbližila sam se sa mnogim ljudima, izmirila sa nekima, upoznala sam mnogo novih ljudi, naišla na razumevanje za koje nisam mogla da verujem da može da ima toliku meru – objasnila je Ana.

AKCIJAMA PRIKUPLJENO 140.000 DOLARA
U humanitarnim akcijama za Anu Živković na srpskim računima prikupljeno je 120.000 dolara, dok je u Americi skupljeno još 20.000 dolara akcijom prikupljanja novca koji je organizovala Crkva Sveti Sava na Menhetnu i srpska crkva u Bostonu, kao i donatorskim večerama u Nju Džerziju. Ovog trenutka Ana klinici Sloun Ketering duguje još 140.000 dolara jer nisu odustali od početne cene operacije, mada će u narednom periodu biti obavljeni novi pregovori sa kako bi se našlo adekvatno rešenje za ta dugovanja, za koja se nada da će makar biti umanjena.

Ona je trenutno na bolovanju, ali se nada da će se na jesen vratiti na posao asistenta na Katedri za srpsku književnost Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, koji opisuje kao nešto što je ispunjava i što zaista voli da radi. Na pitanje kako će od sada gledati na život i šta je to što želi da uradi sada kada je kao pobednik izašla iz borbe sa kancerom, Ana odgovara da iskustvo teške bolesti oslobađa od mnogih strahova.

– Ranije sam se brinula oko nevažnih stvari i činilo mi se da ako se nešto ne odvija po planu da je to propast. Međutim, kad se čovek susretne sa mogućnošću gubitka života, on se zapita koja je njegova uloga na ovom svetu. Moj život bi ubuduće bio potpuno ispunjen ako bih i dalje bila bliska sa dragim ljudima kao što sam sve ovo vreme otkad sam se razbolela. Taj odnos sa ljudima i stvaranje porodice mi je u prvom planu, iako ne znam da li ću moći da imam dece zbog zračenja koje sam prošla. Čak i kad bi bilo tako, ne doživljavam to kao ogroman gubitak jer postoji način da se nekome pruži ljubav i da se stvori zajednica s obzirom na to da postoji mogućnost usvajanja dece – poručila je ona na kraju razgovora.

ANA, DOBRODOŠLA KUĆI
Zahvaljujući sponzorima, poslastičarnici „Pelivan“, cvećari „Miris orijentala“ i fotografskoj radnji „Foto Milan“, naša medijska kuća u znak dobrošlice darivala je Ani tortu, cveće i šolju sa simboličnom porukom.

Ana je obećala i da će se potruditi da je već ovog leta vidimo u šetnji kroz Jagodinu, a u Njujork kaže da će se vratiti jednog dana, ali isključivo sa nekom dragom osobom sa kojom će moći da podeli svoje teško iskustvo, i pokupi, možda, još neki ostvareni san.

NEBROJIVE REČI ZAHVALNOSTI
„Zahvalila bih se najpre princezi Katarini i Fondaciji Lifeline koji su pomogli da do operacije dođe, zatim ambasadi u Vašingtonu, generalnom konzulatu u Njujorku i prvoj dami Srbije Dragici Nikolić, koja me je posetila u bolnici; Njegovoj svetosti patrijarhu Irineju i Episkopu šumadijskom Jovanu, na svesrdnoj pomoći i donacijama. U svemu što sam prošla najveća podrška su mi bili roditelji i uži članovi porodice, rođaci i prijatelji, komšije. Veliku zahvalnost upućujem kolegama i studentima Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu koji su zajedničkim naporima pokrenuli i proširili akciju. Pomogli su mi i mnogi naši ljudi koji žive u Americi, koji su mi se javljali i nudili pomoć tokom mog boravka tamo. Zahvalna sam predsednicima skupština i gradonačelnicima Jagodine i Kragujevca, koji su podržali organizaciju različitih manifestacija u ovim gradovima, zatim celoj srpskoj dijaspori, banci Intesa, mnogim firmama, javnim preduzećima, sportskim klubovima, medijima. Hvala svima koji su odgovorili na molbe studenata jer njihova velika srca i izvrsne sposobnosti zavređuju beskrajno poštovanje i sve čestitke i oni nam svima ulivaju nadu da će izgraditi humaniji i bolji svet za sve nas. Oni su položili ispit iz solidarnosti i plemenitosti najvišom ocenom. Hvala svima najiskrenije što su imali razumevanja za moju bolest“.

Milica Biorac