– Nemam ništa protiv toga što me pamte kao spikera, to se nekada izuzetno cenilo. Pred polazak za Beograd, krenule su mi suze. Novinarstvo je u velikoj stranputici, nadam se da će se situacija popraviti – kaže Dobrica Milićević.

Kada sam se našao sa gospodinom Dobricom Milićevićem (76) kako bismo odradili ovaj intervju koji smo dogovorili, posle pozdrava koji smo uputili jedan drugom, prvo što je rekao je da „nije bilo dileme oko toga hoće li mi izaći u susret ili ne, mladom kolegi se mora pomoći”. Ta rečenica mi je, moram priznati, malo olakšala celu situaciju, jer znam da pored sebe imam sagovornika, koji i pored mnogo godina iskustva, i dalje ima želju da govori i prosvećuje kada je ovaj posao u pitanju. Vrlo rado je pričao o svojim prvim koracima u svetu novinarstva, načinu rada u Jagodini i Beogradu, a dao je i nekoliko saveta za buduće novinare, za koje veruje da će spasiti ozbiljno ugroženo srpsko novinarstvo.

Dobrica Milićević rođen je 3. oktobra 1937. godine u selu Majur, nedaleko od Jagodine. Rado se seća detinjstva i svega što ga je vezivalo za taj period života. Od oca je primio ljubav prema lepoj reči i književnosti, tako da nijedno značajnije događanje nije moglo da prođe bez prepoznatljivog Dobričinog glasa. Novinarstvo ga je oduvek privlačilo.

– Svoje detinjstvo pamtim po lepim uspomenama i sa velikim uzbuđenjem. Moj otac je bio učitelj u seoskoj školi u kojoj sam se obrazovao. Celo detinjstvo i ranu mladost sam proveo pored divnih roditelja. Selo je obožavalo mog oca. Imao sam i dva brata i sestru, tako da smo, na krilima popularnosti oca, i mi kao dečaci imali neke privilegije. Što se novinarstva tiče, ono je u vašem biću. Moj otac je spremao priredbe za školu i već tada sam ja pokazao talenat i smisao za pisanu i izgovorenu reč. Nije bilo seoske priredbe u kojoj nisam učestvovao. Bio sam previše zaljubljen u očev posao, pa sam i ja upisao učiteljsku školu. I tamo sam igrao glavne uloge u brojnim komadima, recitovao na akademijama, profesori su mi poveravali režiju… I kada sam završio učiteljsku školu, hteo sam da upišem pozorišnu akademiju. Legendarnom profesoru Vučenu, koji je bio na polaganju naše mature, neko je došapnuo da sam ja veliki pozorišni talenat. On mi je dao konkurs iz „Politike” i ja sam otišao na Pozorišnu akademiju, odsek glume. Nisam je završio, više iz nekih mladalačkih pobuna. Onda sam upisao književnost i radio sam godinu dana u prosveti kao nastavnik srpskog jezika i potom sam otišao u vojsku. Sredinom januara je trebalo da nastavim studije, međutim tada se otvara radio stanica „Autoput”, te 1961. godine. Došli su svi najugledniji novinari iz Beograda, Skoplja, Zagreba, Novog Sada, Ljubljane… i tako sam ja uleteo u jato novinara i spikera. Bilo je to divno društvo u Jagodini. Oni su ubrzo videli neke moje kvalitete i pozvali su me da ostanem tu i da čitam vesti – rekao je Dobrica o svojim prvim koracima u svetu novinarstva.

ZALJUBLJEN U JAGODINU

Dobrica Milićević bio je prvi novinar i spiker prvog radija u Jagodini, tada Svetozarevu. Kaže i da se taj poziv nekada mnogo cenio, za razliku od danas i da nije mogao svako pred mikrofon. Pored kulture i umetnosti, kojoj je posvećen celog svog života, interesovao ga je i sport.

– Ja sam prvi progovorio na Radio Svetozarevu. Pamtim da je to bilo 22. septembra 1962. godine. Prve reči smo izgovorili spikerka Olivera Živković i ja. Poziv spikera se izuzetno cenio nekada i nije bilo govora da staneš ispred mikrofona ako imaš problema sa govorom. Kada ja nisam mogao, menjale su me kolege koje su dolazile iz Beograda. Moja koleginica Vera Milošević i ja smo tada važili za najbolji spikerski par, a radio stanice koje su se otvarale su dolazile kod nas na praksu. Ja sam i danas kod ljudi poznat kao spiker i nemam ništa protiv toga, jer se to tada mnogo cenilo – ponosno ističe Dobrica.

Uzore je imao, kao i svaki novinar na početku, a on je izdvojio one koji su se izdvojili po pravilnom izražavanju i hrabrosti, što je najbitnije za ovaj poziv:

– Kada je reč o toj jezičkoj strani, moj uzor je bio Predrag Gojić. Njemu nije mogla da promakne nijedna jezička greška. U tom smislu, bio je neprikosnoven. Moraću da pomenem i plejadu divnih ljudi i novinara: Milana Jankovića, Borisa Golubovića, Ljubomira Isailovića, Boru Radosavljevića i Ljubomira Markovića. To su bili hrabri novinari, koji nisu zazirali da naoštre olovku o licima koja su važila za nedodirljive – rekao je Dobrica o svojim kolegama.

Pored uloge spikera, on je radio i ostale novinarske poslove. Povremeno je pisao i za listove „Večernje novosti” i „Novi put”. Nije se žalio na brojne obaveze, jer je iz ljubavi obavljao taj posao, baš kao i svaki mladi novinar. A kada radite nešto što mnogo volite, na novac najmanje mislite. Time se i on vodio:

– U Jagodini nije bilo značajnijeg praznika, a da ja nisam bio autor scenarija predstave, režiser, glumac ili recitator. Dan mi je bio ispunjen. Program na radiju je trajao do pet uveče, a odmah posle toga sam išao u pozorište ili počinjao tekstove za „Večernje novosti”, čiji sam dopisnik bio punih sedam godina. Pored toga što sam bio spiker, radio sam i posao reportera, a bio sam i urednik kulturno-zabavne redakcije. Vršio sam prenose događaja iz politike, kulture, sporta,… Tadašnjni urednik sportske redakcije Radio Beograda, Radivoje Raća Marković, divio se mojoj hrabrosti da prenosim boks mečeve, pošto je to jako teško. Bilo mi je prelepo u Jagodini. Uživao sam, uopšte nisam razmišljao o novcu, iako sam lepo zarađivao. Svojim radom u Radio Svetozarevu sam bio poznat i šire i tako su počeli sve veći pritisci da pređem u Radio Beograd – završava Dobrica priču o jednom poglavlju svoje karijere i započinje drugo, takođe interesantno, poglavlje.

SUZA PRED POLAZAK ZA BEOGRAD

Oko Dobričinog prelaska iz Radio Svetozareva u Radio Beograd digla se velika prašina. Danas bi rekli: medijski transfer godine. Iz Beograda su pisali molbe da pređe, a u Jagodini su pokušavali da ga zadrže, ne birajući sredstva. Dešavanja na radnom mestu u Jagodini naterala su ga da pređe u veliki grad, iako sam polazak nije bio nimalo lak. Na Badnje veče, 1974. godine, Dobrica je otišao za Beograd:

– Pritisci da pređem za Beograd su bili sve češći. Dobijao sam svakodnevne pozive i pisma od legendarnog Branislava Surutke. Sećam se da me je u pismu pitao: „Šta si se toliko zaljubio u tu Jagodinu?”, i rekao mi je da se spakujem i da dođem, jer me svi čekaju. Na kraju pisma su se svi spikeri potpisali. Tadašnji urednik Radio Beograda književnik Danilo Nikolić je čuo moju reportažu „Poslednji gajdaš Levča”, oduševio se i dao je da je objavi Radio Beograd. Najuporniji da pređem za Beograd bio je Mihajlo Ćurčić, koji me je svakodnevno pozivao i molio da pređem u Radio Beograd. To je dodatno uticalo na moj odlazak 1974. godine. Sećam se da sam, kada sam polazio za Beograd, čak i pustio suzu. Toliko mi je bilo teško što napuštam Jagodinu – kaže sa setom Dobrica.

Prvo jutro, prema njegovim rečima, bilo je teško. Ali, vrlo brzo se opustio, zahvaljujući iskustvu koje je stekao u rodnom kraju. Godine provedene u Beogradu Dobrica smatra zlatnim dobom svoje karijere:

– Prvo što sam radio bio je jutarnji program, koji sam vodio u duetu sa čuvenom Mersihom Čolaković. Dve godine sam to radio, svi su ustajali rano da bi to slušali. Potom sam prešao na uređivanje jutarnjeg programa. Radio sam svake druge nedelje do trenutka kada sam prešao u redakciju dokumentarnog programa, gde sam bio urednik. Sve oblasti smo pokrivali. U dokumentarnom programu imao sam dvanaest proverenih novinara. Svakodnevno smo pravili planove, koji događaj i kako ćemo ga osvetljavati, pripremali, tragali, osmišljavali,… Sa mnogo ljubavi smo radili dokumentarne reportaže. Tehnika je bila skromna, nekad smo i do jutra sedeli i montirali, ali smo uživali, nismo to radili zbog novca. Osvajali smo sve moguće nagrade za taj dokumentarni program. To je bio zlatan period gde sam dosta naučio iz novinarstva. Sadašnji direktor RTS-a Nikola Mirkov insistirao je da pređem na Prvi program Radio Beograda. Tamo sam radio emisiju za naše iseljenike koja je bila veoma slušana i radio sam je s ljubavlju – rekao je legendarni novinar.

Dobrica je u periodu od 1995. do 1998. godine radio kao zamenik glavnog i odgovornog urednika Radio Beograda i odgovorni urednik informativnog programa. Tamo je uređivao izuzetno slušane emisije „Novosti dana”, „Argument više”, „Nedeljom u 10” i mnoge druge. Kao istaknuti novinar, dobitnik je priznanja impozantnog broja. Kaže da nema značajnog novinarskog priznanja koje nije dobio:

– Dobijao sam mnoge značajne novinarske nagrade, ali krunom svoje karijere smatram nagradu „Dimitrije Davidović” za uređivanje programa Radio Beograda. A kada vam neko da tu nagradu, onda vam priznaje da ste taj posao jako dobro radili. To je najznačajnija novinarska nagrada i dan danas. Kolege su me kandidovale za tu nagradu i bio sam veoma uzbuđen. Od tadašnjeg predsednika Jugoslavije dobio sam i medalju za razvoj radio difuznog sistema u Srbiji. Otvarao sam brojne radio stanice, osmišljavao im program, primao ljude,… Pored Radio Beograda se prolazilo sa poštovanjem. Posle toga sam otišao u penziju – rekao je Dobrica.

Pored brojnih radijskih reportaža i tekstova koje je pisao, Dobrica je, kao i svaki novinar, ostavio traga i u književnosti, koja je njegova velika ljubav. Do sada je napisao šest knjiga; četiri samostalno: „Zvona Jesenjina”, „Priče iz Rusije”, „Nemiri daljine”, „Zlatni vrtlog” i dve u saradnji sa dugogodišnjim prijateljem, novinarom Živoradom Đorđevićem: „Priče o duši” i „Gnezdo”. Više od 17 godina je proveo u Rusiji, te su priče o životima ljudi u ovoj velikoj zemlji, zabeležene u njegovim književnim delima.

„DANI KOMEDIJE” MORAJU DA ŽIVE!
Sada kada je mikrofon samo u srcu, Dobrica ima druge obaveze. On je već deset godina na čelu Upravnog odbora prestižnog pozorišnog festivala, „Dani komedije” koji se održava svake godine u Jagodini:
– To su slatke muke. To je moja nesuđena profesija i nije mi teško da to radim. Ti dani angažovanja oko festivala me ispunjavaju. Festival „Dani komedije” je kruna kulturnog življenja u Jagodini i kulturna manifestacija neprikosnovenog autoriteta. Nema pozorišta koje se ne ponosi priznanjem sa ovog festivala. Ugled festivala je veliki i Jagodina to mora da čuva, ponosno govori Dobrica.

HRABROST KAO KLJUČ

Iako je gotovo nezamislivo, na pitanje da li sluša radio danas, Dobrica je rekao da ne sluša:
– Nećete mi verovati, ali ja danas uopšte ne slušam radio. Uopšte ne razmišljam o tome. Ne slušam, jer bih se previše opterećivao, ne bih uživao. Verovatno bih upoređivao nešto sa svojim vremenom. To sam ostavio i zaključao kao jedan deo svog života. Punih 36 godina sam bio pred mikrofonom.

A kada je upitan koji bi savet dao budućim, mladim novinarima, na početku svoje karijere, odgovorio je: obrazovanje, čestitost i hrabrost:

– Nema te faze u životu novinara kada on može da kaže da sve zna. Najbitnije je ono lično, suštinsko obrazovanje. Morate da budete i hrabri. Postoje neke stvari koje će vam naneti štetu u određenom trenutku, ali više će vas ceniti. U moje vreme, neistine se nisu smele pisati. Istina ili ništa! Nemojte nikada pisati neistine. Bolje je da prećutite. Novinarstvo je danas na velikoj stranputici, zbog laži koje se svakodnevno objavljuju, ugled je ugrožen do opasne granice. Ali, nisu novinari krivi, već višepartijski sistem. Danas samo napadamo jedni druge. I kako bi mediji opstali, oni se prodaju i taj koji vas je kupio, njega podržavate. To je tragedija za novinarstvo. Ali, ja se nadam da će se situacija popraviti, to ne može dugo da traje – zabrinuto, ali optimistično završavamo naš razgovor.

Dušan Miletić
Foto: A. Dobrosavljević